Лингури с Топлице

Бериље – На путу од Прокупља ка Житорађи, на четвртом километру, сместило се село Бериље. Горе су брда, доле река Топлица, а дуж друма наређале се куће, све нове, велике. У њима, једни поред других, живе у слози досељеници из Црне Горе и Влашке.

С оне стране реке, на Губи, населиле су се давно породице коритара, казује Властимир Дуњић, данас најстарији њихов потомак. Њему је 84. година, а памти, каже, како су говорили његови преци, да су се, трагајући за врбама и тополама, од којих су правили корпе, корита, вретена и кашике, преселили овамо, на десну обалу Топлице.

Ми смо Власи православци – то је прво што ће овде да вам кажу и млади и стари.

Крајем 19. века на брегове испод планине Пасјаче населили су се Срби из Црне Горе. Њих је овамо довео Пеко Павловић. Станица Вучковић једна је од најстаријих његових потомака. Њој је 82. година, али је још чила и памти приче предака.

– Овде је Пеко с Чева довео своје братанце: Голуба, Ђура, Алексу и Лазара. Па су дошли Радојевићи, Вучковићи, Томановићи, Андрићи, Паповићи... Данас се, богме, то све расуло по свету. Били смо с Власима пола-пола, сад је њих већина. Тек, остало нас је још који памтимо и поносимо се прецима. Ево, наш је Ратко Павловић народни херој. Овде му је и биста, где је била кућа његових родитеља Петрије и Вељка. А Алекса је био писар у општини у суседном селу Влахову. На попису становништва, он је наше суседе уписао као Лингуре, како они зову кашику. Ево, оволико година ту живимо у истом месту а, не дај боже, никад ни речи попреке нисмо имали. Они су вредни људи. Вазда су били наполичари, али и спремни да притекну у помоћ кад год треба и без плате. Ако се гради кућа, ту су да помогну, ако је весеље, да засвирају, ако је жалост да саучествују. Ја сам се бавила кројачким занатом. Шила сам им и кад имају и кад немају пара. Кад кажу да ће да донесу, у дан тачно испуне обећање. То су поштени људи – казује бака Станица.

Њена ћерка Драгица Божовић, која је овде рођена, саградила је с мужем Јованом велику кућу, а на посао у Прокупље ишли су донедавно, до пензије. У основној школи, каже, дружила се с децом Лингура, а и сада има две пријатељице које су јој као сестре.

– Није се никада правила разлика међу нама. Ево, из мог другог разреда је послужитељ Зећир, којег смо сви много волели. Овде није редак случај да се Лингури ожене Српкињом, или да се Лингурка уда за Србина – каже Драгица.

Пред великом и лепом кућом Властимира Дуњића, једном у низу сличних, окупише се зачас Власи. Властимир казује да је много кућа овде саграђено крај друма, јер горе на брду нема воде. Било је то срећно време, каже овај рудар у пензији, кад је скоро из сваке куће бар по једно лице било запослено. Неки су радили у иностранству, други се бавили трговином. Сад је, вели, све стало.

– А о комшијама само најлепше могу да кажем. Испомажемо се, идемо једни код других на славе, свадбе, мешамо бракове – говори деда Власта.

Млади Ратко Андрић, коме је отац Србин а мајка Влахиња, потврђује ту истину. И он је, док му је био жив отац Драгомир, подофицир, саградио велику кућу, изучио аутомеханичарски занат, оженио се Српкињом Марином, добили су дете.

– Овде никада није ни било проблема у односима између Влаха и Срба. Проблем је што готово нико више нема посла, јер су скоро све фабрике затворене. И моја жена је остала без посла у „Прокупцу”. Могао бих да отворим механичарску радњу, кад бих имао чиме. Изгорео ми летос цео хектар вишања, па се мислим од чега ћу да исхраним породицу ове године – вајка се Ратко.

Драган Борисављевић