Тајкуни купују за три кинте

Глумац Предраг Ејдус бард српског глумишта поново је у жижи позоришног интересовања. Београдској публици представиће се премијерно у суботу, 16. марта, на Сцени „Раша Плаовић” националног театра у лику Шефа над шефом у драми „Огвожђена” Горане Баланчевић, у режији Ђурђе Тешић.

„Огвожђена” је друштвено ангажована драма о положају жена радница и самохраних мајки. Колико је наше друштво, па и ви сами, свесно да такве жене постоје ту негде око нас?

Ово је заправо комад о тунелу транзиције у којем је радништво, радници. Жена јесте у првом плану, али у питању је нестајање радничке класе, односно извесни неоробовласнички систем који је овде тако брутално спроведен, од пада комунизма па надаље. Радничка класа сада постаје синоним за највеће и најстрашније губитнике у данашњем времену. Тема није нова, али драма има посебну поетику која том комаду даје тужни и трагични ореол пропадања не само радништва, него генерално свих нас. Та изгубљеност у времену, у транзицијском тунелу. Ово је мала уметничка светлост која покушава да објасни и разуме те људе, жене и тај народ који се грчевито бори за парче слободе, право на рад. За спасавање сопственог и породичног идентитета, па ако хоћете и социјалног. У овом тренутку то делује узалудно и комад јесте депресиван, али има извесну поетику. Личи мало на елементе брехтијанске ангажованости. Не само зато што постоје сонгови који су поетски и неочекивани, али постоји нада да ипак има неког смисла борити се у времену у којем се светло на крају тунела апсолутно не појављује.

Каква је тој констелацији снага ваша улога Шефа над шефом?

Мој Шеф је контрастрана тих такозваних директора који су постављени у фирмама које се распадају и који су ту не да би извадили те фирме већ да би их срушили и уништили зарад виших циљева, а то је да се то претвори у ништа и да створи нешто ново у име неких сила. Било да су то страни инвеститори, тајкуни који то купују за три кинте. Глумци на пробама надахнуто раде. То је лепо видети. Враћа ми се нека нада да позоришни чин има неког смисла. Одавно сам схватио да позориште не може да мења свет, али овај рад видим као светлост у мраку. Уметност би морала бити нека светиљка, додуше слабашна у том тунелу која нам даје оријентире.

Онај ко се бави уметношћу покушава да у себи пронађе истину, морал и етику. Колико је тешко трајати на том путу више деценија, што је ваш случај?

Та жеља да истражујем и сопствено биће и време у коме живимо је нешто што је императив уметности. Од тога нити умем, нити могу да одустанем. У сваком послу који радим у позоришту, на телевизији, филму покушавам да пронађем сопствено утемељење, било да је реч о комаду или сценарију који радим. Не губим ни енергију ни вољу да макар једног гледаоца или скупину гледалаца освестимо. Да покушамо да људи доживе катарзу, неко просвећење кроз уметнички рад и деловање које стварамо. То је уосталом и наш циљ. У том смислу је данас можда и важнији него у неким временима која су ипак била лагоднија, мада, када погледам уназад, не сећам се неког свог лагодног времена у којем је театар био само забава. Ангажованост је нешто што је мени одувек била опсесивна тема и углавном у свим комадима које сам радио и у сарадњи с редитељима тражим врсту етичког, моралног и естетског упоришта. То ме одржава, та ватрица, и идеја, и жеља да трајем у томе!

Одувек сте тврдили да културу треба препустити уметницима. Имали смо три министра уметника: редитеља и два глумца. Шта смо добили, а шта изгубили?

То мислим и даље, али слободним, доказаним уметницима. Али да би се озбиљно промишљала култура мора да постоји политичка воља у такозваној политичкој елити. Да је најпре култура нешто што је стратешка ствар, што је јако значајно без обзира на све економске кризе које постоје у целом свету, па и код нас. Али одговорност и промишљање не зависе само од министра културе. Министар је само продужена рука одређене политичке структуре која је на власти и у том смислу на челу Министарстава културе би код нас морали да буду аутентични, слободни уметници иза којих стоје одређене групације уметника. Које имају идеју у стратешком смислу како технички и концептуално решавати проблеме у култури. Јер, наравно, култура није само уметност већ има и шири смисао. Дакле, није ствар само у новцу који је неспорно врло важан. Али запањујуће је рецимо да ми ево 20 година живимо у транзицијском времену. И 90-их година смо се страховито борили, барем већина уметника, против тоталитарног режима Слободана Милошевића, али запањујући је податак да је у том тренутку проценат за културу био негде око четири посто, а да је данас осам пута мањи. Дакле, наша очекивања од демократских снага које су 2000-их дошле на власт су апсолутно изневерена. Чињеница је да су били одређени уметници на челу Министарстава културе, неки успешније неки мање. Били су заправо апаратчици на известан начин и имали су мали простор. Па чак и идеје које су неки до њих имали једноставно нису могле да се остваре до краја због тога што није било слуха у врховима политичке елите која је на власти да се тај проблем озбиљно реши. Готово ни у једном од програма политичких партија се култура стратешки не помиње или се помиње стидљиво и негде на крају. Знам да култура зависи и од стања у друштву, привреди, економији... Али, апсолутно сам сигуран да би се направио помак са озбиљном стратегијом и ауторитативним и слободним уметницима који желе и могу да унапреде културу. Да им при том неко не дахће за вратом и да на сваку предложену идеју добију одговор: не може. Или да то буде последња ставка када се расправља о буџетима. Немамо ни сталешки ни у политичким партијама људе који ће озбиљно условити било свој рад или ангажовање у политичком животу да се тај проблем и положај културе радикално промени. То је оно за што смо ми у приличној мери као сталеж криви.

Често цитирате Зорана Ђинђића. Како данас гледате на 5. октобар и време после њега? Да ли ћете се придружити шетњи за Зорана?

Наравно да ћу учествовати у шетњи. Зоран Ђинђић је био човек који је потпуно другачији од свих наших политичара. Који је имао визију, храброст, енергију да мења. Док је био на челу Владе, било је изузетно обећавајуће време. Страховито смо много веровали. Не само када је реч о култури него и о напретку, реформама. Он је ваљда једини политичар који је у име грађанске идеје покушавао народу да каже у каквом времену живимо, које су мане нас као нације. Отворено је говорио, имао храбрости за то и многи његови ставови су апсолутно тачни. Међутим, можемо да се присетимо да он и није био толико популаран. Тек када је нестао онда се видело шта смо заправо изгубили. Питање је, наравно, шта би се десило с њим да је остао жив и како би даље. Убеђен сам да би својом енергијом успео много више да уради и да промени у овом нашем друштву које захтева радикалне промене на свим нивоима. Сећам се да је једном приликом говорио о проблемима који чекају његову владу. И тада смо први пут чуо нешто о чему нисам толико размишљао: „Ми бисмо могли да решимо и проблем Косова, економије, полиције, Војске... али највећи проблем нашег система је судство”. Што више време пролази видим да је то огроман проблем. Ми смо још неправна држава. Без независног, ефикасног судства нећемо моћи да идемо даље. Тек сада схватам до које мере је Ђинђић био визионар.

Како вам данас изгледа Београд, будући да породица вашег оца припада његовим староседеоцима?

Београд је моја домовима. Ту сам рођен. Не постоји град који више волим од њега. Београд је град који се муњевито развијао, али град чине људи. Он је космополитски град и увек је то и био, и то је оно што се мени у њему највише свиђа, али повремено се дешава да тај исти Београд неке генерације које су дошле не воле баш толико. Не цене га, не чине да буде из године у године бољи, лепши, толерантнији. Али и поред свега Београд има свој шарм и у њему се осећам добро. Волео бих да буде лепши, праведнији, да културни садржаји у Београду којих има буду још узбудљивији, да има више позоришта, музеја... Ипак, боју и мирис тог града чине људи који живе, али и та надградња која би требало да буде неупоредиво динамичнија него што је у овом тренутку. Београд је у неком тренутку, у неким сегментима био центар света, центар Европе и веровали смо да улазимо пуним плућима, када је реч о уметности у извесне европске трендове, али полако заостајемо. Поново почињемо да бивамо провинција.

Волите кафану, друштво, пријатеље, путовања. Срећни сте што сте сачували породицу, а доласком унучице на свет, кажете, почела је јесен вашег живота. Како је живите?

Наравно да ми је окосница живота и мој највећи успех моја породица, супруга, деца која су већ одрасли, остварени људи и то је оно што ме бескрајно радује. Ево сада долази трећа генерација. Све то даје мир, сигурност, осећање да без обзира на то што долазе године постоје још неке ствари које ме радују, поред посла којим се још активно бавим. У временима у којима живимо, која нису лака. Ипак, брине ме што је у последњих 20 година политичка елита све некомпетентнија. Не могу да верујем до које мере се појављују негативна селекција из године у годину. Брину ме и млади нараштаји. Имам утисак да је тај млади свет све мање заинтересован за свет у ком живимо. Плаши ме једна врста ретардације целог друштва. То ме брине. С друге стране, када имате оазу која се зове породица, уметност, онда ту јесен живота живите пуним плућима колико је то могуће у овим временима.