Генијалци тешко проналазе пут до успеха

Замислите да у гаражи имате моћни „ферари” и да тај аутомобил треба да извезете на просечан српски друм. Да ли ће тај „ферари” моћи да развије исту брзину на нашим путевима који су препуни рупа, необележени и уски, коју би могао да достигне на аутопуту налик на аеродромску писту? Наравно да неће, он ће кроз српске путеве крстарити истом брзином као и било који други аутомобил, а имаће и додатни проблем са паркирањем, па ће сваки возач „фиће” бити у предности када се тражи празно место на паркингу.

Ово је метафора коју радо наводи Милица Младеновић, координатор Менсе Србије за Београд, када прича о томе шта значи имати супериоран коефицијент интелигенције или „ферари у глави”. Иако резултати најновијег тестирања Менсе сведоче да је „сваки други Србин генијалац”, наша саговорница истиче да треба опрезно тумачити резултате који говоре да чак 40 одсто особа које су дошле да се тестирају у Менси имају натпросечан коефицијент интелигенције.

– Ово нису резултати опште популације већ селекционисане. Код нас на тестирање долази интелектуално „јача” популација – пре свега академци између 17 и 25. година, који су кроз своје школовање и на научним такмичењима већ добили документ о својој високој интелектуалној вредности и којима је ова врста „потврде” потребна да би је доставили научним или образовним институцијама у свету у којем планирају своју професионалну или академску каријеру – каже Милица Младеновић.

Да ли то значи да „чланска карта” Менсе отвара врата на која узалудно „куцају” неке друге академске дипломе? Није баш тако каже саговорница „Политике” и додаје да „чланство” у организацији која окупља интелектуално супериорне особе широм планете може бити она сказаљка на ваги која одлучује између пет кандидата који имају исте резултате.  

Шта у животу значи бити власник чланске карте која се не може купити, позајмити ни добити на поклон и коју има само два процента становништва на свету?

– Интелигенција није синоним за успех у животу, па тако међу члановима Менсе има људи различитих судбина – почев од суперуспешних па до веома неуспешних. Супериорна памет јесте предуслов за успех, али су за животна достигнућа потребни и бројни други услови – закључује Милица Младеновић.

Иако је интелигенција, по дефиницији, способност сналажења у новим и непознатим ситуацијама, противници мерења сивих ћелија тврде да је интелигенција само оно што мере тестови интелигенције и да је ђаке које је школа оценила петицом живот често оцењивао чистом јединицом.

У прилог тој тези сведоче и резултати истраживања животних судбина 50 студената са Харварда, који су током четрдесетих година прошлог века студирали на овом престижном факултету.

До њихових средњих година, мушкарци са највишим коефицијентом интелигенције на колеџу нису били посебно успешни у поређењу са њиховим вршњацима са лошијим резултатима – ни у погледу плате, ни у погледу положаја на послу. А нису имали ни већа животна задовољства, ни више среће у пријатељствима, породицама или љубавним везама. Подаци новијег истраживања спроведеног међу 80 ученика завршних разреда из генерације 1991, у средњим школама у Илиноису, који су постигли највиши академски успех, говоре да су у касним двадесетим они једва имали просечан успех. Деценију од матурирања, само је један од четворице постигао највиши успех у својој професији међу младићима истог узраста, док су многи од њих подбацили, објашњава Данијел Големан, аутор књиге „Емоционална интелигенција”, која је револуционисала наше разумевање важности емоција за успех у животу.

Он заступа тезу да се академска интелигенција суштински не припрема за невоље које наилазе са животним променама и да је емоционална интелигенција од суштинске важности за разумевање, због чега једна особа у животу напредује, док друга са истим интелектом завршава у слепим улицама живота.

Др Зоран Миливојевић, психијатар и психотерапеут који у својим књигама „Емоције” и „Формуле љубави” доста говори о значају емоционалне интелигенције, каже да висок коефицијент интелигенције значи да у глави имате суперкомпјутер, „али шта вреди рачунар ако за њега немате програм и немате праве податке, а то је емоционална интелигенција”.

– Рационална интелигенција јесте важна али није довољна – за успех у животу подједнако је важно да је особа у стању да управља собом, да истраје у ономе што ради и да се сналази у емоционалним и социјалним везама, а све су то компоненте емоционалне интелигенције. У литератури је описан синдром „паметног детета” које учи само на часу, јер му учење код куће није потребно и тако не развија своје радне навике. И тако то суперпаметно дете стиже на факултет где доживљава фијаско јер није у стању да сакупља огромну количину научних информација јер – нема развијене радне навике. Са друге стране, имате пример „лудог научника” који је генијалан, али деструктиван и по себе и по околину – закључује др Миливојевић.