Докторка из Руанде помаже старима у дому

Да у последњем моменту није добила посао у Дому за смештај старијих и одраслих „Свети Трифун” у Железнику, млада лекарка Иракозе Ингрид Надија из Руанде, која је прошле године завршила Медицински факултет у Београду, данас би била на лету за Кигали. Стицајем невероватних околности, које су у последњих недељу дана добиле „убрзање” достојно акционог филма са хепиендом, она је успела да се избори са захтевном српском бирократијом и остане у нашој земљи. С обзиром на то да јој је студентска виза истицала 25. марта, Иракозе је морала да се запосли како би добила радну визу, а да би се запослила, било је неопходно да јој Национална служба за запошљавање изда потврду да на бироу нема ниједне особе у Србији која је вољна да ради посао за који она конкурише, с обзиром на то да је Иракозе страни држављанин.

И тек када је добила и потврду и посао, морала је да оде у одељење за странце при МУП-у и плати казну јер им није месец дана раније најавила да ће остати у Србији. По добијању свих „папира”, урадила је ПЦР тест и добила потврду да је здрава, чиме је била уклоњена и последња препрека у раду са штићеницима старачког дома.

Ова симпатична Африканка дошла је у Београд 2011. године, а првих осам месеци живела је у Студентском дому „Радојка Лакић” подно Авале заједно с академцима из Палестине, Кеније и Либије и марљиво учила српски језик. Медицински факултет уписује у јуну 2012. године, захваљујући стипендији Владе Руанде, али у шали каже да је већи изазов био савладати језик него положити анатомију и физиологију – тек после две године студирања и непрекидне конверзације с пријатељима и колегама почела је да мисли на српском, али признаје да се и даље бори с падежима.

– Факултет сам завршила прошле године, баш када је пандемија короне почела да се захуктава пуном паром, а на стажирање сам отишла у Хитну помоћ, где сам радила шест месеци. Још за време студија сам добила жељу да останем у Србији и упишем специјализацију из опште медицине, али је корона криза прилично искомпликовала могућност добијања те специјализације. У разговору с мојом менторком на стажирању споменула сам да бих волела да останем у Србији, а она ме је посаветовала да се обратим Удружењу приватних домова за старе и питам да ли могу негде да волонтирам. Испоставило се да је она била у праву – десет дана након што сам потражила помоћ, добила сам посао – каже др Иракозе Ингрид Надија.

Председник Удружења приватних домова за старе Радослав Миловановић каже да је Иракозе желела да волонтира у струци, али та могућност није постојала јер јој је студентска виза истицала. Боравак у Србији могао је да јој продужи само посао на неодређено време. Иако су у дому „Свети Трифун” желели да је запосле, стрепели су да неће на време добити потврду с бироа да за тај посао не конкурише ниједна особа истих квалификација у нашој земљи јер је њена студентска виза истицала 25. марта. Стицајем срећних околности, Иракозе је у последњем моменту добила ту потврду и сада с поносом носи бели мантил и брине о најстаријим Београђанима.

На питање због чега се одлучила да остане у Србији, она једноставно одговара:

– Заљубила сам се у Београд, упознала невероватне људе и стекла гомилу пријатеља. Потпуно сам се навикла на живот у српској престоници и једино што ми заиста недостаје јесте воће које сам навикла да једем у Руанди – манго, папају и маракују, јер су њихове цене вртоглаве. Српски здравствени систем је потпуно другачији и озбиљнији од здравства у мојој земљи у којој има веома мало специјалиста, па је потпуно уобичајено да доктор опште праксе оперише слепо црево и порађа жене. Овде су специјализације веома озбиљне и ја се надам да ћу ускоро почети специјализацију из опште медицине.

– Срећна сам што ћу радити са старим људима јер је њима потребна најкомплетнија и најозбиљнија здравствена нега. Нисам ни слутила да ће ме тако лепо и брзо прихватити. И наравно, волела бих да се заљубим и удам. Онда би моја српска бајка имала комплетно срећни крај – искрена је Иракозе Ингрид Надија.