Шест деценија од првог меча на ЕП

На данашњи дан, пре 60 година, почело је Пето европско првенство за кошаркаше у Прагу. Отворено је у 10,30 ч, а пола часа касније одиграна је прва утакмица СССР – Југославија 50:11 (20:10), што је и први меч на европским шампионатима у историји нашег националног тима. Југословенску екипу су чинили: Роклицер, Марјановић (два поена), Гркинић (5), Поповић, Ковачевић, Гец (2), Милојковић, Калембер, Оливијери, Мунћан 2. Селектор је био Стевица Чоловић, а од кошаркаша су у том тиму били и Стефановић и Цветковић који нису играли против СССР-а.

– Ми смо на том шампионату били тотални почетници, нисмо знали ни да треба да станемо на линију слободних бацања приликом представљања – рекао је приликом јучерашње посете "Политици" члан те репрезентације Срђа Калембер, рекордер са девет титула државног првака (свих девет са Црвеном звездом). – Имали смо мању кошаркашку традицију од свих, па чак и од Албаније. Да није било Небојше Поповића наша кошарка можда и не би много одмакла од тог нивоа...

Кад год се прича о пионирским данима југословенске кошарке неизоставно се помињу Небојша Поповић, Борислав Станковић, Радомир Шапер и Александар Николић. Калембер има допуну:

– Уз ту четворку увек стављам и Милорада Соколовића и истичем да је Небојша Поповић одиграо кључну улогу.

Почетком 1947. у Ријеци је организован турнир градова на којем су поред екипе екипе домаћина и селекције ЈНА учествовале и репрезентације Београда, Загреба, Љубљане, Зрењанина, Новог Сада... Ту су тренер Стевица Чоловић и професор са ДИФ-а Бора Јовановић изабрали 16 играча.

– Њих двојица су селекцију извршили вероватно после консултације са Поповићем. Четворица су касније отпали. На моје изненађење, уврштен сам у тим као најмлађи, са непуних 19 година. Путовали смо возом, без новинара. Били смо одушевљени Прагом у којем је било свега, док је Београд у то време у много чему оскудевао. Малтене сваки слободан тренутак смо користили да одемо у посластичарницу. На отварању, против СССР-а, били смо затечене његовом снагом, играли су с лакоћом. Толико су ме добро чували да малтене нисам ни пипнуо лопту – каже Каламбер, уз Александра Геца једини живи члан тог тима.

"Плави" су заузели претпоследње, 13. место, а иза њих је била само Албанија коју су последњег дана савладали са 90:13. Пре тога су забележили своју прву победу, против Холандије (32:26), а поред та два сусрета и меча са СССР-ом (11:50) срели су се и са Мађарском (27:50) и Италијом (33:59).

Василије Стојковић, члан прве генерације Југославије, играо је за њу 26 пута, али није путовао у Праг. Он важи за најбољег спортског хроничара тог доба и колекционара разних занимљивости:

– Највиши играч репрезентације у Прагу био је Мирко Марјановић са 193 цм. У домаћој лиги је толико имао још само Владо Крауцер из Загреба...

На питање ко је био кључна личност за напредак југословенске кошарке, Стојковић одговара ко из топа:

– Небојша Поповић је био неприкосновен. Он је у свему био први, па је довео и прве стране тренере. Важну улогу је имао и професор са ДИФ-а Бора Јовановић који је водио катедру за кошарку.

Мало је недостајало да Стојковић заигра у Прагу, али је то место ипак заузео Мија Стефановић. Читава та генерација је уградила себе у темеље југословенске кошарке.

– Ми играчи смо после рата са немачким заробљеницима постављали бандере на Калемегдану. Ја сам једну од њих поставио мало укриво, што може и данас да се види, и њу су назвали Васина бандера. Те бандере смо такорећи украли из једне електричне централе. Била је то организована крађа, уз благослов државе...