Случај писменог генерала

Из Хага се владиним авионом вратио Момчило Перишић. Трибунал је пресудио да је човек недужан, није починио злочине нити могао да има утицај на њих, нити на оне који су их чинили.

Добро је што се генерал, после шест година затворских мука и свакојаких траума, коначно вратио међу своје. Наравно да не може бити аналогије с повратком Готовине и Маркача у Хрватску. Тамо се још негује снажан, естрадни патриотизам, домољубље као прилично неукусно популистичко весеље. Томе су подлегли сви тамошњи политички лидери, све јавне звезде, пучанство и медији.

Генерал Перишић се вратио у Србију, која једва да је приметила да је стигао. Без дочека, без парола. Без пригодних говора у славу правде која може бити спора али понекад дође. Није било ни ветерана који су служили „под Перишићем”. Нису се огласили. Власт није прогласила победу Србије над неправдом. У конкуренцији с млеком, то је био дневни догађај другог реда. Медији су овлашно и одмерено испратили генералову невиност, за иоле пристојан публицитет постарао се он лично.

Уосталом, Перишић је имао прилично бурну биографију: метеорски војнички успон, нејасан пад, противречну политичку каријеру, неокончану шпијунску аферу, робијање и слободу.

Свака етапа развојног пута М.П. захтева посебан приступ. Ковитлање у каријери почело је распадом државе којој изгледа није било спаса. Бивши комунистички лидери постали су националистичке вође, многи су предњачили у милитаризму пред генералима.

Да ли је Перишић заиста хтео да сачува војску и државу? Можда и јесте, али коју? Више пута је говорио да у миру никада не би постао начелник Генералштаба. А то значи да га је застрашујући хаос грађанског рата избацио на сам војнички трон. Не верујем да се у томе снашао најбоље што је могао. Или, напросто, он није могао ни умео боље. И због тога је недужан. Држава чију је војску водио није имала ваљане планове рата нити мира, није имала излаза из криза које је сама производила. Показало се да није имала никакву будућност.

У таквом војнополитичком амбијенту, Перишић је лутао на нејасној граници између наредби милитантног ауторитарног вође и романтичарске месијанске заблуде о народу који је жељан ратних победа.

Наводно је у једном часу, кад више није могао да поднесе нелогичност вођиних ратних пројекција, пружио отпор и био смењен. Могуће је. Мада је Милошевић најчешће смењивао без видног разлога и без отпора.

Његов излет у политику био је велика авантура, покушај да се премости несклад између скромних моћи и крупних амбиција. Са остацима војничке харизме ипак постаје потпредседник у влади Зорана Ђинђића. На леђима генерала сломила су се копља и митови о службама и шпијунима. Служба је ухапсила Момчила, потпредседника једне демократске владе.

Мислим да је тај случај ипак довео до каквог-таквог уљуђивања и нестајања злогласних манира разноликих политичких полиција. Уверен сам, дакле, како Перишић у том „скандалу КОС-а”, није починио ништа озбиљно. Није могао да открије било шта од онога што Нејбор (лице на неодржаној вечери у мотелу „Шарић”) већ није знао. Био је то лош балкански шпијунски фолклор, са још горим глумцима, покушај неких политичких лидера да своју опчињеност тајном моћи доживе као реалну акцију.

Перишићу се може замерити што је као човек коме је стратегија знана вештина, пристао на улогу наивне жртве, или ту улогу напросто није био у стању да види.

Ма како чудно звучало, за њега је одлазак у Хаг био нека врста спаса и катарзе од тешке шпијунске хипотеке. Ионако је Србија била подељена на родољубе и издајнике, па је вредносни суд естрадне јавности био прилично поремећен случајем Перишић. Није се „примио” покушај плебисцитарне осуде генерала за наводну издају. Ваљале су се по Србији тешке речи и злокобне претње, али ипак је тај део афере окончан релативно мирно и уљудно.

Генерал тврди да је вољан да изађе пред домаћи суд и докаже своју невиност у мотелском скандалу. Мислимо, ипак, да ту бизарну ствар ваља одбацити, и чувати у некој архиви, као (последњи?) доказ побуне војне службе против цивилних власти.

На аеродромској прес-конференцији генерал ипак није одолео да одржи пригодну приступну беседу. Пробао је да поистовети себе са отаџбином, наводно је бранио њу кад и себе. Лозинка његовог говора крајње је бајковита. Перишић је, наводно, на суду доказао шта све може „упоран и писмен генерал”. Да одбрани Србију и њену част од оптужби које су се преламале преко њега. Како иначе другачије разумети тај непотребни повратак у прошлост. Експресија о сопственој писмености, (памети, ваљда!?) ма каква она била, неукусна је.

Коначно, Перишић се више неће враћати у политику. Али, понудио се да помогне држави и војсци.

Војска ћути, а нешто не верујем да Диковић иште таквог саветника. А ни Вучић се још није огласио.