Наличје политичке стварности

Јелена Шантић као ЖизелаЗна се да онај ко није дошао у сукоб са учмалом и конзервативном средином, није се ни родио као креативна личност. Преступници не би певали у хору ни због морања ни због досаде. У књизи „Моје симпатије”, коју је објавила „Чигоја штампа” из Београда, каже Ратко Божовић, нису се нашли само преступници, иако они преовладавају, него и ствараоци које је у свом компјутеру означио као своје симпатије. У књизи је више од педесет портрета: Милован Ђилас, Предраг Кораксић Коракс, Данило Киш, Драган Колунџија, Остоја Балкански, Слободанка Ракић Шефер, Цветко Лаиновић, Јелена Шантић...

Милован Ђилас, истиче Божовић, вратио се у јавни живот крајем осамдесетих и почетком деведесетих година, пре свега, својим књигама, али и многобројним монографијама о његовом бурном животу и његовим делима, која су објављивана, претежно, у свету. Када је умро, 20. априла 1995. године, том догађају није посвећена велика пажња. И док је код нас његова смрт готово прећутана, највећи амерички и европски листови одлазак Ђиласа доживљавају као велики губитак и за Европу и за цео свет. О Ђиласу пишу „Њујорк тајмс”, „Вашингтон пост”, „Индепедент”, „Гардијан”, „Монд”, „Соар”... Божовић закључује: „Тако је, ето, отишао велики бунтовник. И неистомишљеник. А неистомишљеницима се, изгледа, овде никада не прашта. Тамо где је спорна етика и естетика живота, тамо је спорна и етика и естетика смрти. А то би требало да иде заједно.”

Најлуцидније и најбриткије политичке коментаре, примећује Божовић, обзнанио је, у својим карикатурама, Предраг Кораксић Коракс. Он је хроничар свеопште посрнулости наше политичке заједнице. У њој је све изокренуто наопачке, а јавност је обликована лажним огледалима. У средишту његовог видног поља нашле су се политичке личности, политичка чудотворства и политика као позориште суровости и злочина. Њега, превасходно, интересује наличје политичке стварности.

Када је реч о Данилу Кишу, као мајстору књижевног заната и као надмоћној књижевној појави, тешко је са сигурношћу тврдити где је био најсупериорнији: као романсијер и приповедач, есејиста и преводилац, или теоретичар и полемичар. Баз претеривања се може рећи да је све радио бриљантно. Свуда је тријумфовало његово лирско мајсторство... Као писац од великог талента и немерљивог знања, Киш је у „Часу анатомије”, тврди Божовић, успео да достигне пуну сагласност између својих теоријских становишта о литератури и властитог књижевног умећа.

Од својих првих песама, Драган Колунџија поезију обзнањује као фантастично биће које сеже до снажно доживљене реалности и до својих ирационалних дубина, до несвесних порива. Његова поезија је ознаковљена. То је нарочито препознатљиво у оствареном настојању да приближи индивидуалну и колективну драму, па чак и да их сједини.

За разлику од многих наших културњака, које је опхрвала апатија, јер су се уморили пре него што су истрчали круг својих жеља, Остоја Балкански је довршио најдужа своја путовања снагом олимпијца. Стога, он мора бити запамћен свуда где постоји култура памћења. Слободанка Ракић Шефер наслања се на прошлост ликовног искуства и њиме се подстиче. Њој су позната и класична и модерна дела ликовне уметности, али то је, изгледа, само инспирише да им придода своје ликовне чаролије.

Бела боја и линија која је прати није само свођење слике на њену суштину, већ и њено дотадашње прекорачење. Кад је Цветко Лаиновић уобличио своју естетику беле боје, остала је запамћена и његова мисао: „Бела боја је најкраће растојање између мене и тебе”. Од чина сликања и цртања, Лаиновић је правио истински ритуал, у којем је изгледало као да је чаробњак, али и извршилац „налога”, који не долази од њега самог. Цртајући муњевито, Лаиновић се окретао ка небу, призивао Бога, крстио се. Имао се утисак да је у њему била сконцентрисана невероватна енергија, фокусирана према лицу које је ловио, које је узимао под своје.

Јелена Шантић, наглашава Божовић, била је икона отпора и хероина грађанске непослушности. Ако се неко, свим својим бићем, залагао за присуство гласа разума и глас савести у временима суморне кризе, апсурде историје и политике рата, онда је то била баш она. Нико као она, нико колико она. То није било неочекивано за оне који су је познавали, који су јој били блиски.

Топло, с пуно љубави, Ратко Божовић писао је и о Ђуру Шушњићу, Есаду Ћимићу, Радомиру Константиновићу, Николи Милошевићу, Живојину Павловићу и многим другим својим симпатијама.

Зоран Радисављевић