Систем

Крив је за све, али не одговара ни за шта.

То је Систем. То је оно што кривимо кад ствари крену језиво лоше и када то није кривица ниједне посебне индивидуе. То је моћна сила против које се не можемо борити у Србији, мада је једнако снажна и у другим деловима света.

Када се неко суочи са јавном администрацијом и њеним бирократским лавиринтима, ми кривимо Систем. Када је неко примљен у државну болницу и када га третирају као парче меса у месари, ми кривимо Систем. Систем се најчешће користи као објашњење за све оно тајанствено и неприхватљиво што постоји и перципира се као велики митски монструм креиран од владе или великог бизниса.

Али исто тако, Систем се користи и у готово сваком контексту где људи покушавају да се сакрију од одговорности. Конобари у ресторанима, продавци у продавницама, службеници у мобилним телефонијама, чак и људи у малим неформалним групама користе Систем као објашњење – најзад, увек је много лакше дићи руке и окривити Систем (чак и онда кад он реално не постоји) него рећи: „Зезнуо сам ствар. Извините.”

Ако ваше писмо буде испоручено са закашњењем и на погрешну адресу, НИКО није одговоран. Систем поједе појединца и представља чудовиште које ради шта год жели, кад год жели и коме год жели.

Може ли ико да заустави звер? Нажалост, уз огромну фрустрацију и бес који осећам због тога, мој одговор је: и да и не. Систем о коме говоримо није створила природа и није настао сам по себи, већ је продукт људске мисли, људске креације и људских руку. Ми, људи, креирамо Систем, а онда му дозволимо да нас покори.

Недавно сам био приморан да се суочим са српским здравственим системом и недостатком неге, пажње и информација које се дају пацијентима. То је Систем где људско биће постаје пацијент, а пацијент постаје недефинисана органска маса коју неко треба да почисти. Оно што сам видео, на мој потпуни ужас, потпуна је дехуманизација која се догађа у рукамаЗдравственог система – потребе нико не задовољава, плач нико не чује, подршку нико не нуди, информације нико не даје и нико (баш као да се ради о изгубљеном писму у пошти) није одговоран за то.

Али кад год сам почео да говорим о томе, био сам заустављен речима: „Не постоји ништа што ми можемо да учинимо поводом тога, тако је како је. Сви знају да је то тако. Такав је Систем, рекао ми је доктор. И нажалост, они су у праву. Систем, иако креиран од човека, постао је толико велики и толико тежак за руковање, да напори једне особе не могу да учине готово ништа да то промене.

Мој глас неће учинити ништа да промени Систем. Једина ствар која може да се промени јесу људи који чине Систем, појединци који су делови машине, који могу да направе избор да ствари раде другачије. Ако архитектонска структура здравственог система захтева нови дизајн, први корак је жеља да се то уради. Ако мој глас може да учини ишта, то је да привуче пажњу на постојање ове чињенице коју ,,сви знају” и наде да ће се и други у томе препознати. Иако данас немам решење за проблем, можда ћу временомбити део изградње неког решења.

Можда је идеалистичко са моје стране, али у потрази за светлом, ја ћу радије запалити једну малу свећу, него проклињати мрак.

Американац у Београду