Косовски конфужион

Шта се догађа, покушавају да проникну новинари, аналитичари, политичари и дипломате, али и обичан свет, понајвише Срби с Косова.

Попустили су, нису попустили. Има разлика, нема разлика. Има договора, нема договора. Има датума, нема датума.

Када би човек помислио да је ово размена оцена на релацији Београд–Приштина, не би било изненађења. Реч је међутим о конфликтним оценама стања косовског дијалога које долазе од председника, односно премијера Србије.

Знам да њих двојица имају проблем са енглеским, али зато су ту преводиоци, па се питам како исти превод тумаче на различите начине. Да ли су били на истом састанку, са истом Кетрин Ештон?
Конфужион, рекли би Далматинци, рашомон, рекли би Јапанци.

Томислав Николић је, на пример, уочи одласка за Брисел помињао неки документ у који је имао увид и за који је рекао да је неприхватљив уколико се не промени. Ивица Дачић је касније говорио да – сем јеловника – никаквог документа није било.

Председник нас је после обавестио да су власти у Приштини „попустиле” и да договор може да се очекује за десетак дана. Никаквог попуштања није било, прецизирали су потом Дачић и Хашим Тачи.

Ко у клин, ко у плочу. Тако смо све до краја недеље од једне изјаве до друге летели попут гуски у магли.

Николић је и даље тврдио да „никад нисмо ближе споразуму с Приштином”, што би значило да су усаглашене битне ствари које се тичу живота Срба на Косову.

Како, када нема договора о заједници српских општина (ЗСО) и њиховим овлашћењима? Како, када и Албанци и Срби из приштинске власти тврде да ЗСО неће имати ни законодавну ни извршну власт већ ће постојати само два нивоа власти: локална, какву имају све општине на Косову, и централна власт Приштине?

Обазривији премијер Дачић поново је у раскораку с председником. Ударили смо у зид, рекао је, јадикујући што Тачи не попушта јер има подршку САД.

„Тако близу а тако далеко”, каже. Потом се и сам угрува рекавши да би баронеса Ештон из Приштине свакако дошла у Београд када би имала договор. Онда се испостави да она дође – а да договора нема.

Само да подсетим: стицао се утисак да су сви ови сусрети прошли без присуства првог потпредседника Владе. Нетачно. Александар Вучић био је учесник, само се определио да ништа не коментарише. Свакоме поклоните уво, реткоме глас, писао је Шекспир.

Лично ми је драго да српски врх потврђује намеру да размрси косовски чвор, да добије датум за преговоре са ЕУ, па да за Брисел кренемо путем без повратка. Уосталом, то је била платформа на којој су добијени избори.

Али, када шеф државе и премијер дају толико опречне изјаве, онда то брине. Ако погрешно ишчитавају оно што су чули тамо, зар онда није могуће да различито тумаче и оно око чега сматрају да су се договорили овде? Какву ту „комплементарност” и „заокруживање целине” види Милорад Дрецун, вероватно само он зна.

Биће да управо зато што не делују довољно кредибилно, Запад жели колективни ангажман читаве власти. Но, то не значи да треба поштедети бриселске бирократе који су се некако ускопистили па хоће да се косовски проблем заврши ако не до Ускрса, а оно за најкраће могуће време.

Не знам зашто се њима сада толико жури. Зато што се нама жури у ЕУ? Да ли помишљају да је магаре у глибу, што значи да је право време да се од Београда добије оно што траже?

Ако траже мање-више безусловну капитулацију чија је компензација условно обећање датума, онда ЕУ прави грешку због које ће се покајати. Џаба накнадна памет Ђанија де Микелиса после крвавог распада Југославије који би требало да буде велика лекција Европејцима.

То је, чини се, утицало да се српска тројка мало охлади – неко мање, неко више – и да почне пажљивије да се креће око мишоловке у коју је као мамац убачен датум.

Николић каже да се до сада можда чинило да је Србија спремна да учини све да постане чланица ЕУ, али „данас кажем да има ствари које Србија није спремна да учини, чак иако је цена чланство у ЕУ”. Дачић отворено прижељкује компромис, али уочи наставка преговора 20. марта каже да „нећемо прихватити понижење”.

Звучи уверљиво. Николић је склон да говори оно што мисли, и осећа, што у политици баш и није нека врлина. Могуће је зато да су његове оцене стања преговора и домета српске спремности на уступке ипак тачне.

Како год, рекао бих да смо ближе споразуму него што поједини српски лидери желе да кажу. Могуће је да се прорачунатијем Дачићу чини да не треба показивати лакоћу којом се напредује.

Насупрот, што теже, то би договор требало да донесе више политичког капитала за будућност.
Има ту свачега. Од одбране политичког интегритета преко куповине карте за Брисел до лепог понашања.

Од обећања која су дали да би дошли до власти до искреног уверења да је споразум с Приштином једини начин нормализовања живота Срба, Срба на Косову, а потом и Албанаца с Косова који ће тамо живети и даље.

Бивши радикали и бивши слобисти дошли су сада на позиције због којих су они који су их имали пре деценије били прокажени као издајници и продавци свете српске територије.

Није међутим време за ликовање. Због будућности јесте важно установити ко нас је то десет година лагао, али је због садашњости важно обавити посао и скинути букагије с ногу.

Тих десет година, иако изгубљених, ипак је допринело да се препознају дугорочни интереси стабилности и просперитета Србије. Зато радује када власт на ту тему добије подршку демократа, највеће опозиционе странке.

Тако се после година и година небеских клетви, призивања историје од Бизмарка и Призренске лиге преко Александра Ујединитеља и Јосипа Броза па све до Слободана Милошевића и команданта Змије, унутрашњих подела и опште парализе коначно стигло до сасвим конкретних преговарачких тема чија се листа сужава.

Оптимиста сам јер претпостављам да је заједница спремна да гарантује права српским општинама, иако остаје да се утврде њихове надлежности.

Приштина је, како сада ствари стоје, против било каквих извршних и законодавних надлежности, па отуда питање да ли Унија може да смањи апетите Приштине? Морала би. Поштено говорећи, Београд је учинио више компромиса, мада знам да свака таква врста пребројавања ничему не води.

Може само да разгори страсти. Београду и Приштини је, објективно говорећи, потребно управо супротно. Њихово стишавање. И награде.

Србима датум, Косову споразум о придруживању и „бели шенген”. Тако и једни и други добијају анестезију којом сопственим јавностима треба да прикрију губитке.
То делује солидно.

Београд је објективно дошао до доње границе уступака. Тренутак је да Приштина прихвати проширена уставна овлашћења за заједнице српских општина.

После ће и једни и други признати да су морали да прихвате нека „болна решења” а онда ће се послужити старим триком да сопствени губитак игноришу, представљајући губитак друге стране као сопствени добитак. Политика је често опсценарска дисциплина.