Живот у једном пољупцу

ИНТЕРВЈУ
Нови роман Гордане Ћирјанић "Пољубац", у издању "Народне књиге" метафора је о немоћи, самоћи и несусретању. Јунак ове књиге је инвалид, "емоционално зрео и интелектуално надмоћан", који је са шездесет година доживео један једини пољубац, али је у њему успео да осети смисао свог живота. Необични Лука коме је потребно емотивно растерећење, одбегао је од куће, што отвара још један ток радње ове књиге, налик на детективски роман. Интимистички исприповедан, а при том не и сентименталан, "Пољубац" је роман о свима нама.

Слично као у Вашем роману "Претпоследње путовање", и у новом, названом кратко– "Пољубац", љубав прати болест која је својеврсна антиципација смрти?

У књижевности су ерос и танатос увек ишли скупа. Међутим, ово поређење два моја романа делује ми мало натегнуто. "Претпоследње путовање" је роман о заједништву, "Пољубац" о самоћи. Лука, главни лик овог новог романа, није акутно болестан. Инвалидитет ту није дат као болест, већ као обележеност за цео живот. Е, сад, разна поређења су могућа, али то није моја ствар. Можда ће једног дана неко тумачити све те књиге користећи се некаквим психолошким методама, па приметити да су код мене мушки ликови најчешће физички оронули људи. Ко зна какви би све закључци одатле могли да се извуку, али, кажем вам, то није моја ствар. Мене су досад пре свега интересовали контемплативни, духовно јаки људи, а "акција је уточиште слабих" како би то рекао, увек изазивачки, Оскар Вајлд.

Вечност је још један од важних мотива у Вашем стваралаштву. Како је она досегнута у "Пољупцу"?

Ви то, наравно, питате због наслова моје књиге приповедака "Вечност je, кажy, дугачка". Међутим, нисам ја никакав експерт за тему вечности, препуштам то теолозима и филозофима. Као и сваки писац, као и сваки човек који размишља, само отварам питање, у разним облицима. У роману "Пољубац", вечност је пре свега дочарана у преносном смислу, као несаница, као одсуство некога ко нам недостаје, и као непомично време за човека који стално седи, који је уз то часовничар и изговара реченицу: "Ја не производим време". Ако је реч о религиозности, јасно је да су моји ликови атеисти или агностици, мада има неколико страница о њиховом односу према цркви и размишљања о вери. Али, човек који је нашао смисао живота у једном пољупцу, јесте верник у најширем смислу речи: сећајући се тог искуства, он отворено каже да је кроз пољубац открио представу о вечности. "Разум је у томе немоћан", каже он, а ми овде сад разумно разговарамо.

Пишете о Лукиној усамљености и неприлагођености. Да ли је то усуд изузетних људи?

За Луку бих пре рекла да је обележен човек, него да је изузетан. Он чак припада оном најширем кругу за који кажемо "обични људи", а изузетан је таман онолико колико смо сви ми изузетни, непоновљиви и јединствени. Својим покушајем да уђем у његову психу, психу непокретног човека који педесет година зависи од других, хтела сам да покажем да је он по својим потребама, надањима и жељама исти као сви ми, и да то што је физички инвалид не значи да је ментални или емотивни инвалид. А усамљен је силом прилика: зато што је принуђен да више живи главом и срцем него телом. Какав би Лука био кад би владао својим телом – то је питање које остаје отворено. Међутим, није само он усамљен, и није само он немоћан. Његове прилике су екстремне и зато податне за књижевну метафору. Дакле, у првом слоју читања, ово је роман о инвалиду, позива на разумевање и солидарисање, али одмах испод површине требало би да буде огледало у коме се читалац препознаје.

Може ли се рећи да је Ваша проза надахнута поезијом, али и иронијом која свет оспорава?

Иронија је код мене врло блага, искључиво спроведена кроз употребу језика. Кад кажем, на пример, "Ти вајни љубитељи уметности, који не могу да поднесу близину уметника", наравно да се служим иронијом, али она је ту функционална. Никад не користим иронију као поглед на свет, или да бих произвела ефекат своје надмоћи. Не спадам у оне писце који са стране или одозго гледају на живот, па се смешкају или се грохотом смеју, као да им је све јасно. То је сувише интелектуално. У крајњој линији, иронија растаче и руши вредности, она је предворје нихилизма, мада је у највећем броју случајева згодна поза. Има великих књига написаних у иронијском кључу, али не у овом нашем времену. Иронију у данашњој књижевности, тако обилато коришћену, доживљавам као немоћ. Мене се ствари још тичу, колико год то звучало романтично: нећу да се ругам ни човеку ни својој позицији писца. Пре ћу се ужаснути него што ћу се насмејати: још имам поштовања за страх. Исто тако верујем, у својству читаоца, да је свако књижевно дело које вреди писано с намером да "обухвати свет". Испразни су и песма и роман и слика ако их не покреће жудња да се кроз појединачно искаже "све". А што се поезије тиче, надам се да она оставља трага у мојој прози: одавно сам себе дефинисала као "песника без песама". Кад чујем оцену за неку од својих новијих књига, да се види да ју је писао песник, то примам као највећи комплимент.

Које људске вредности су у основи "Пољупца"?