Акварели Хермана Хесеа

Специјално за "Политику"
Беч, априла – Херман Хесе, који је 1960-их захваљујући посебном интересовању хипи покрета за роман "Степски вук" доживео интернационалну славу, заузима високо место на светској листи најпревођенијих аутора свих времена, а статистика говори да су његова дела продана у преко милион примерака. Са друге стране, његови акварели који су се пре више од шездесет година добро продавали, али по малој цени, до ове изложбе су остали анонимни. Мало познату чињеницу да је Херман Хесе у моментима финансијске кризе издржавао и себе и своју фамилију цртањем и сликањем акварела, искористио је и маркетиншки представио организатор изложбе "Боја је живот" која се одржава до трећег јуна у бечком музеју Леополд.

Ово је, уједно, једина позната ретроспектива такве врсте чији је циљ да укаже на Хесеов запостављени сликарски таленат, без жеље да га постави на пиједестал великог сликара, што Хесе није био. Уз око стотину акварела, изложена су и прва издања његових књига за које је сам урадио илустрације, оригинални манускрипти, приватна преписка и лични предмети који се налазе у сталној поставци швајцарског "Херман Хесе музеја" у Монтањоли.

Писац који себе никада није сматрао сликарем разлику између своја два "оруђа" уметничког изражавања видео је у томе што "човек после сликања нема црне прсте као приликом писања, већ црвене и плаве".

Хесе сасвим случајно открива страст према сликању. Пошто пати од честих депресија, његов психијатар, пријатељ и ученик К. Г. Јунга, препоручује му да своје снове стави на платно и да, на основу насталих слика, покуша да проникне шта га тишти. Иако му не полази за руком да визуализује своје снове, Хесе открива љубав према бојама и од терапије ствара хоби који га више никада не напушта. Једини покушај психоанализе сопствене приче (бајке "Тежак пут", 1914), завршава неспретном ликовном композицијом која је уједно најбоља полазна тачка за праћење његовог развоја као сликара.

Хесе је од 1899. у Швајцарској, у Базелу, где се дружи са ондашњом елитом везаном за немачке уметничке покрете "Мост" и "Плави јахач". Од самог почетка налази више пријатеља у сликарском него у књижевним кругу, а посвећује се сликању "из ината". У једном од својих писама Штефану Цвајгу из 1903, Хесе признаје: "Колико сам само пута помислио какве бих предивне слике стварао да сам уместо писца постао сликар! Мој проблем је само тај што не знам ни да повучем линију". Од тог писма је прошло још тринаест година пре него што је почео да остварује свој сан.

За то су заслужне кризне инфлационе године пред почетак Првог светског рата у којима издавачи бојкотују Хесеа због "неактуелности" и "застарелости". Иза тога се, у ствари, крије његова изненадна непопуларност због јавних апела немачкој јавности на братство и помирење са осталим нацијама. Пошто се више нико не труди да састави рецензије за његове књиге, Хесе илуструје сопствену поезију и продаје цртеже библиофилима не би ли дошао до готовине. У једном од својих писама из тог доба иронично примећује: "Сада када ме писање оставља без икаквих средстава, почињем да живим од сликања".

Аутор изложбеног каталога Фолкер Михелс коментарише: "При посматрању Хесеових раних студија, мртве природе, аутопортрета, цртежа његове куће у Берну и баште, уоквирених са пажљивом педантеријом и листова обојених бледим, `земљаним` тоновима темпере, човек се запита како је могло да дође до тако нагле промене од неспретног натурализма до експресионистичке интензивности боја." Одговор се налази у мукотрпном и дисциплинованом десетогодишњем вежбању студија, композиција и перспективе.