Несуђена модернизација

Располућена између истока и запада, Србија се повремено прилагођавала европским токовима, али се ретко ослањала на сопствену културу. Ова теза социолога Ђокице Јовановића потиче из његове нове књиге „Прилагођавање – Србија и модерна: од стрепње до сумње”.

За публикацију од близу 500 страна – издање нишког „Свена” и Института за социолошка истраживања београдског Филозофског факултета – овај професор Београдског универзитета добио је недавно награду „Војин Милић”. Тиме је постао први лауреат годишњег признања Српског социолошког друштва за најбољу социолошку књигу.

– Енглеска, Француска и Руска револуција су, свака на свој начин, мисаоно припремљене у филозофији, песништву, рушењу религијских догми... У култури, дакле. „Српска револуција” у ослобођењу од Османлија није покренула свеукупну културну промену, осим у неким секторима. Предустаничку Србију ренесанса није ни окрзнула, није се ослободила догми, имала је хагиографску књижевност коју практично нико није читао... По Тихомиру Ђорђевићу, од 25.000 Карађорђевих устаника само један је знао да чита и пише, а од 12 чланова Правитељствујушчег совјета, 1807. године само двојица су знали да напишу своје име. У том погледу ни ситуација у свештенству није била боља. Једина модернизација Србије тада је било ослобађање од Османског царства, али и оно је до 16. века било модерно за своје доба – сматра Јовановић.

Из устанака се зато у прво време није родила идеја националне слободе, већ државне власти јер су Карађорђеви саборци преузели ингеренције турске власти.

– Идеје модернизације које би, као у Европи, кретале из националне културе – попут замисли Светозара Марковића о српској породичној задрузи као могућем језгру демократије – нису прошле због отпора државе и цркве. Србија је окренула леђа својим модернизаторима, а када је морала да се модернизује чинила је то имитирањем онога са запада, без сопствене културне артикулације модернизације – наводи Јовановић.

Прва озбиљнија модернизација Србије, сматра он, десила се у социјализму.

– Од 1945. имали смо урбанизацију и индустријализацију која је подразумевала описмењавање. Проценат неписмених је 1970-их у целој Југославији био једноцифрен. Процењује се да је данас у Србији функционално неписмених неколико пута више. Држава је свима омогућавала образовање уз кредите и привредне стипендије које добар студент није ни морао да врати. Југословенске фирме су радиле по целом свету. Уставом је гарантована родна равноправност, коју сада поново „откривамо”. Ни годину дана није прошло а да све што се значајно објави у свету из филозофије, социологије, књижевности... не изађе у Југославији. У култури јесте било цензуре, али су у књижевности деловали Крлежа, Лалић, Киш, Црњански, Давичо... Дакле, и они који су идеолошки били на „левој” страни и они који то нису. Уз отпоре режима, тако су деловали и други уметници, било је пропламсаја праксис филозофије и критичке мисли у друштвеним наукама. Биле су то манифестације слободе која је израстала из саме себе. Ње је било и у међуратном периоду, али највећи део становништва тада је био на селу, није био писмен, и та култура није имала где да „падне” – каже Јовановић.

Данас, у српском друштву, додаје он, из идеолошких разлога срушене су тековине социјалистичке модернизације а задржане негативне карактеристике социјализма, пре свега ауторитарни тип културе.

– Српски национализам није попут енглеског, модернизујућег. Крлежа је писао да су српски и хрватски националисти, када се на селима гладовало а деца умирала, у селу видели националну пасторалу и том сликом су још више уништавали националне потенцијале. Такве ставове данас подржава и црква, за коју сам још 1980-их написао да је, у идеолошком смислу, преузела улогу Централног комитета. Црква не плаћа порез, којег ју је Тито ослободио, и има цео сет привилегија. А по чему свештеник има права да буде привилегован у односу на грађанина? – пита Јовановић.

Зрно модернизације Србије данас је у њеној култури, науци и уметности које кореспондирају са светом.

– Наши физичари трагају за Хигсовим бозоном. Да би ушли у ту лабораторију, морали су да добију европске потврде. Наш филм се гледа у свету. Култура мора да врати цркву где јој је место – у верске објекте, у којима се окупљају верници, уместо да она одлучује о друштвеним питањима – закључује Јовановић.

------------------------------------------------------------

Већа штета без евроинтеграција

Упркос кризи Европске уније, Ђокица Јовановић каже да ће укупни губици Србије због недовршене модернизације бити мањи у случају прикључења ЕУ.

– Реч је о тржишту од 500 милиона људи. Јесте да немамо шта да им продамо јер смо неспособни да више ишта произведемо, али ће у ЕУ поједини „џепови” нашег друштва моћи да дају неку понуду – туристичку, интелектуалну, уметничка дела... Ако ништа друго, наши писци ће бити читанији макар у региону и покретаће се шире привредне иницијативе – сматра Јовановић.