Лечење смехом

Да ли вам се чини да ваша земља иде у провалију? Да ли већ деценијама ваше друштво тапка у месту? Да ли ико нуди економска решења? Да ли је цела политичка елита у вашој земљи истрошена клика људи која је умешана у власт већ дуго? Е, па онда ваша земља има све симптоме вируса који је захватио већи део Европе. У Србији је тај вирус потпуно очигледан и с пуним правом нам делује као опасна, чак неизлечива и подмукла болест. Слично нама, своја друштва виде и Грци, Шпанци, Французи, Енглези и многи други. Бепе Грило се појавио у Италији као могућиборацпротив тог вируса. О његовој биографији се већ доста зна, па бих се овде позабавио феноменом комичара који води Покрет пет звездица и шта то значи за нас и Европу.

Чланак у британском „Економисту” под називом „Уведите кловнове” привукао је пажњу својим заједљивим нападом на италијанске бирачеи њихове изабранике. „Економист” наводи да је 30 одсто гласало за Берлусконија, 25 одсто за Грила, а тек 10 одсто за реформатора Монтија који је, како кажу, вратио кредибилитет Италији. Према тексту, народ је глуп и избегава реалност дајући подршку кловновима као што су Берлускони и Грило. Французи су се уплашили реформе, тврди аутор, а сада Италијани настављају тим путем. Текст је снисходљив, а у коментаримасе огласио и увређени професионални кловн који је написао да би Грилу радо понудио чланство у Међународномудружењу кловнова, али да Берлусконија не сматра једним од својих.

Такав став се може очекивати од „Економиста”. Испоставља се да је Бепе Грило ипак нешто више од комичара. Грило је у интервјуу за телевизијску станицу Ал Џазира рекао да је њему помогла отвореност интернетајер су медији у Италији неслободни. Преко свог блога Грило је окупио људе и организовао покрет чије је он гласноговорник и вођа, али не и фигура која би заузела конкретну позицију моћи. Грило образлаже да се на интернету, уколико напише неистину, одмах јави неко да га исправи. То је демократичност интернета која представља потенцијал за повратак демократије у локалне заједнице.

Грило је уперио прстом на проблем. Он у интервјуу за италијанску телевизију поставља дијагнозу: „Партије су духови, оне су мртве ектоплазме одржаване и оживљаване од телевизија”. Грило признаје да је покрет млад и да они иду у непознато, али бар је на трагу алтернативе у виду неке врсте партиципативне демократије то јест учешћа грађана у одлучивању уместо неинформисаног посматрања. Питање је да ли ће грађани бити информисани, рационални мислиоци који ће одлучивати о својој судбини и како ће се практично такво друштво организовати. Ипак, власти не показују да знају много више, а своју моћ злоупотребљавају. Зато Грило исмева италијански парламент у коме тврди да седи процентуално више криминалаца него у Бронксу. Грилова кампања је одбила донације, утицај лобија и већ тим чином подрива систем.

Оптужбе за популизам су можда на месту што се тиче Гриловог наступа који је пре свега ослобођење беса, галама и бритки хумор. С друге стране, политички популизам негира Ноам Чомски који је подржао Грила и објаснио да је популизам напросто израз народне воље и да је то оптужба елита којима народ само стоји на путу.

Оптужбе да Грило није политичар, већ комичар су промашене јер управо су професионални политичари показали шарлатанство. Наши политичари свој професионализамдоказују у остајању на власти, али не и у реформама. Они и слични Берлусконију су срозали кредибилитет политике, а не један комичар. Зато је добро што Грило не пристаје на коалицију. То би било апсурдно. Код нас сви могу са свима управо зато што су корумпирани, наравно не сви појединачно, али као организације сасвим сигурно.

На послетку, што се хумора тиче, постоје лекари који лече и смехом. Смех је у Гриловом случају повратио понос и самопоуздање обичним грађанима, пре свега младима. Он наравно није гарант успеха, то ће се тек видети. При том, програм покрета је дефинисан и тога се мејнстрим уствари плаши јер циља против економских моћника. Дарио Фо, италијански нобеловац и велики комичар, подржао је Грила. Фо тврди да је Грило настављач традиције забављача и сатиричара на трговима (piazza) и да је његов интернет форум средњовековни трг на којем су људи у Италији некада демократски доносили одлуке. Политичке кризе су шансе, а на трговима се окупљамо да о тој шанси говоримо – ми то бар врло добро знамо.

Дипломирао филмску режију и филозофију на Колумбија универзитету, Њујорк