Заветна лира

"Свршено ја са животом. Не могу да дишем... гуши..."

Пре него што ће издахнути, ове речи изговориће Aлександар Сергејевич Пушкин (1799-1837), највећи песник руског језика и писац многобројних дела, међу којима су "Капетанова кћи", "Евгеније Оњегин", "Борис Годунов". Погинуо је у двобоју са белосветском протувом Жоржом Дантесом који је као француска избеглица живео у Петрограду под туторством цара Николаја I.

На вест о смрти великог песника, поред његовог одра окупили су се тада сви писци који су били у ондашњој руској престоници: Крилов, Тургењев, Жуковски и многи други. Када је цар видео да је мртав Пушкин још опаснији него док је био жив, одмах је из земље протерао Дантеса и основао је старатељски одбор за објављивање Пушкинових дела и исплату његових дугова. Тада је очигледно било да је убиство припремио сам цар кога је често Пушкин у стиховима исмевао и критиковао.

По царевој наредби, песник је сахрањен на брзину, готово тајно, поред гроба своје мајке у дворишту Светогорског манастира у Тригорском. Сахрани песника присуствовао је од познатих само Тургењев. Белешку о погребу направио је за Књижевни додатак листа "Руски инвалид" његов уредник Крајевски, који је записао: "Зашло је сунце наше поезије. Пушкин је преминуо у најбољим годинама на средини свог великог дела. Да говорим о томе – више немам снаге, а није ни потребно. Свако руско срце зна цену неповратног губитка." Због оваквог текста уоквиреног у црно, уредник је добио критику од царског цензора.

Пишући о значају Пушкиновог стваралаштва много година касније, други велики писац, Максим Горки, је устврдио: "Без Пушкина не би се још дуго појавио Гогољ, Тургењев, Толстој, Достојевски. Сви ти великани руске културе прихватили су Пушкина као свог духовног родоначелника."

Наш Његош је у песми "Сјени Александра Пушкина" у књизи "Огледало српско" певао: "Срећни пјевче великог народа / твоме праху земном свештеноме / сабраће ти витешки подвизи / пред дивнијем ступају олтаром

Пушкин је своју смрт наслутио у песми "Пророк" у којој пета и шеста строфа гласе: "Па мачем груди моје распори, / Дрхтаво срце из њих откину, / А место њега жар који гори / У распорена прса ми рину. / К’o труп у пустињи ја сам лежао / Ал’ ме у живот глас божји дозвао / Устај, пророче, гледај, не дремљи / Испуњен мојој вољи буди, / Плови по мору, ходи по земљи, / Распламћуј речју срца људи

О Пушкину су писали или га у својој поезији донекле подржавали не само Његош, већ и Јован Јовановић Змај, Драгутин Илић, Милета Јакшић, Милорад Шарчанин, Јован Дучић. А Пушкиново занимање за Србе било је велико, јер је то било време наших буна и ратова за коначно ослобађање земље од страног јарма. Како је много читао, а уз помоћ речника српског језика који је објавила Руска академија наука, Пушкин је био упознат и са нашим народним епским стваралаштвом. У његовој библиотеци међу књигама пронађене су и три свеске Вукових песама и његов "Ријечник".

Сусрет са српским избеглицама који су у Русију дошли после Првог и Другог српског устанка дали су Пушкину противречну слику о тадашњој Србији и његовом вођи. То се нарочито види по песми "Карађорђева кћи" у којој говори о нашем вођи као "о хероју" и "злочинцу". То о "злочинцу" Пушкин је сазнао од Карађорђевих противника који су песнику указивали да је српски владар прек човек и да је у стању да убије свакога ко му стане на пут. Насупрот оцу, његова кћи је прекрасно и невино чељаде које својим животом искупљује очеве грехе.