Zavetna lira

"Svršeno ja sa životom. Ne mogu da dišem... guši..."

Pre nego što će izdahnuti, ove reči izgovoriće Aleksandar Sergejevič Puškin (1799-1837), najveći pesnik ruskog jezika i pisac mnogobrojnih dela, među kojima su "Kapetanova kći", "Evgenije Onjegin", "Boris Godunov". Poginuo je u dvoboju sa belosvetskom protuvom Žoržom Dantesom koji je kao francuska izbeglica živeo u Petrogradu pod tutorstvom cara Nikolaja I.

Na vest o smrti velikog pesnika, pored njegovog odra okupili su se tada svi pisci koji su bili u ondašnjoj ruskoj prestonici: Krilov, Turgenjev, Žukovski i mnogi drugi. Kada je car video da je mrtav Puškin još opasniji nego dok je bio živ, odmah je iz zemlje proterao Dantesa i osnovao je starateljski odbor za objavljivanje Puškinovih dela i isplatu njegovih dugova. Tada je očigledno bilo da je ubistvo pripremio sam car koga je često Puškin u stihovima ismevao i kritikovao.

Po carevoj naredbi, pesnik je sahranjen na brzinu, gotovo tajno, pored groba svoje majke u dvorištu Svetogorskog manastira u Trigorskom. Sahrani pesnika prisustvovao je od poznatih samo Turgenjev. Belešku o pogrebu napravio je za Književni dodatak lista "Ruski invalid" njegov urednik Krajevski, koji je zapisao: "Zašlo je sunce naše poezije. Puškin je preminuo u najboljim godinama na sredini svog velikog dela. Da govorim o tome – više nemam snage, a nije ni potrebno. Svako rusko srce zna cenu nepovratnog gubitka." Zbog ovakvog teksta uokvirenog u crno, urednik je dobio kritiku od carskog cenzora.

Pišući o značaju Puškinovog stvaralaštva mnogo godina kasnije, drugi veliki pisac, Maksim Gorki, je ustvrdio: "Bez Puškina ne bi se još dugo pojavio Gogolj, Turgenjev, Tolstoj, Dostojevski. Svi ti velikani ruske kulture prihvatili su Puškina kao svog duhovnog rodonačelnika."

Naš Njegoš je u pesmi "Sjeni Aleksandra Puškina" u knjizi "Ogledalo srpsko" pevao: "Srećni pjevče velikog naroda / tvome prahu zemnom sveštenome / sabraće ti viteški podvizi / pred divnijem stupaju oltarom

Puškin je svoju smrt naslutio u pesmi "Prorok" u kojoj peta i šesta strofa glase: "Pa mačem grudi moje raspori, / Drhtavo srce iz njih otkinu, / A mesto njega žar koji gori / U rasporena prsa mi rinu. / K’o trup u pustinji ja sam ležao / Al’ me u život glas božji dozvao / Ustaj, proroče, gledaj, ne dremlji / Ispunjen mojoj volji budi, / Plovi po moru, hodi po zemlji, / Rasplamćuj rečju srca ljudi

O Puškinu su pisali ili ga u svojoj poeziji donekle podržavali ne samo Njegoš, već i Jovan Jovanović Zmaj, Dragutin Ilić, Mileta Jakšić, Milorad Šarčanin, Jovan Dučić. A Puškinovo zanimanje za Srbe bilo je veliko, jer je to bilo vreme naših buna i ratova za konačno oslobađanje zemlje od stranog jarma. Kako je mnogo čitao, a uz pomoć rečnika srpskog jezika koji je objavila Ruska akademija nauka, Puškin je bio upoznat i sa našim narodnim epskim stvaralaštvom. U njegovoj biblioteci među knjigama pronađene su i tri sveske Vukovih pesama i njegov "Riječnik".

Susret sa srpskim izbeglicama koji su u Rusiju došli posle Prvog i Drugog srpskog ustanka dali su Puškinu protivrečnu sliku o tadašnjoj Srbiji i njegovom vođi. To se naročito vidi po pesmi "Karađorđeva kći" u kojoj govori o našem vođi kao "o heroju" i "zločincu". To o "zločincu" Puškin je saznao od Karađorđevih protivnika koji su pesniku ukazivali da je srpski vladar prek čovek i da je u stanju da ubije svakoga ko mu stane na put. Nasuprot ocu, njegova kći je prekrasno i nevino čeljade koje svojim životom iskupljuje očeve grehe.