Свуда пророк, осим у својој кући

Зоран Живковић један је од најпревођенијих савремених српских књижевника. Књиге су му објављене у САД, Енглеској, Русији, Јужној Кореји, Шпанији, Португалији, Данској, Грчкој, Чешкој, Бугарској, Турској, Словенији и Хрватској. Према Живковићевим причама "Воз" и "Хотелска соба" Пуриша Ђорђевић снимио је играни филм "Два", који је имао премијеру на прошлом Фесту. Исти редитељ екранизовао је Живковићеву причу "Исповедаоница" која је у виду кратког филма приказана на београдском Фестивалу краткометражних филмова.

Две Живковићеве приче, "Воз" и "Будилник на сточићу", емитоване су на програму британског радија Би-Би-Си. Телевизија Студио Б емитоваће ускоро наставак серије "Сакупљач", снимљене према Живковићевом циклусу "Дванаест збирки". Угледна енглеска продуцентска кућа "Chocolate Films" откупила је права за екранизацију Живковићевог романа "Скривена камера".

Пре свега да разјаснимо жанр Ваше прозе, јер читаоци о Вама  најчешће говоре као о писцу фантастике. На другој страни критичари се о Вашој прози  изјашњавају као о спекулативној или импресионистичкој.

Како год да гледате на моју прозу, смерно се надам да она никако није жанровска у смислу у коме се тај појам користи да се ближе одреде врсте такозване тривијалне књижевности. Ја јесам писац фантастике, али том одредницом само се каже да оно што пишем припада џиновском корпусу фантастичке прозе, на који отпада приближно осамдесет одсто онога што је икада написано откако је пре пет хиљада година изумљена писменост. Ја се најпријатније осећам, као писац без префикса – напросто као писац древне и отмене уметности прозе. Мислим да је то сасвим довољно.

Готово да нема савремене српске стварности у Вашим књигама. Да ли сте "побегли" од ратова, национализма, сиромаштва, у један свет у којем је све могуће?

Нисам никуда бежао. Није било разлога за то. Чак и да сам живео у, рецимо, Швајцарској, у којој је историја одавно престала да се догађа, писао бих исто ово што сам писао живећи у Србији. У мојој прози нема локалних обележја зато што оно о чему пишем не важи само за мој животни простор него је глобалне природе. Темељне људске прилике у основи су исте без обзира на етнички, верски или било који предзнак. Суочени с крајњим питањима, сви смо ми само крхка, кратковечна бића, која се упињу да се суоче с драмом властите смртности, а на тој највећој позорници локални колорит постаје небитан.

Још једно од мишљења иностраних критичара о Вашој прози јесте да је безвремена, на тренутке блиска "богојављењу". Одакле црпите надахнуће?

Волео бих да имам једноставан одговор на ово питање. Надахнуће је коначна загонетка стварања. Сада већ деценију и по дуго бављење прозом, током кога је настало шеснаест књига, научило ме је да пре свега уважавам енергију несвесног. Негде испод прага свести, у оном делу ума који никада не спава и у коме је смештено све што сам икада доживео, искусио, прочитао, чуо, осетио, повремено долази до настанка својеврсне критичне масе која тежи да покуља напоље. Њено навирање непогрешиви је знак да је у мени настало ново прозно дело. Све што је тада потребно да учиним јесте да приступим компјутеру и почнем да га пишем. Попут пуког дактилографа...

Често мозаички комбинујете окрутност и духовитост, напетост и сету, кажу критичари "Сијетл тајмса". Да ли су екстремне супротности и наша стварност?

Крајности, нажалост, одређују људски живот. Наше постојање омеђено је с једне стране љубављу, а с друге смрћу. А то су уједно две стожерне прозне теме. Може се, заправо, показати да нема ничег другог у уметности прозе, односно да је све остало само изведено из ова два крајња упоришта. Ниједна друга уметност не проговара тако убедљиво о љубави и смрти као проза, а то су уједно њене најближе тачке додира са стварношћу.

На Студију Б водите повремено научнопопуларну емисију. Колико је наука за Вас предмет књижевности?

Водио сам емисију "Кварк" на Студију Б док је, без образложења, нису укинули. Али ја сам ту био потпуно маргиналан. Права звезда серије био је Милан Ћирковић, уистину блистав научнички ум, какав се рађа једном у поколењу. Што се тиче науке као предмета књижевности, ње нема у мојим прозним делима напросто зато што не пишем нити сам икада писао научну фантастику. Ово ће свакако бити изненађење, али само за оне који ништа моје нису прочитали. А таквих, изгледа, има и међу састављачима питања за телевизијске квизове. Недавно је на једном квизу РТС-а такмичару било постављено питање: "Ко је наш највећи писац научне фантастике?" Очекивало се да се као тачан одговор каже моје име, а ја не само да нисам највећи него нисам уопште...

У "Њујорк тајмсу", поводом превода Вашег романа–мозаика "Седам додира музике", појавила се критика у којој Вас називају новим Борхесом. Шта мислите о том поређењу?

Мислим да већи комплимент није могао да ми буде упућен. Збиља, шта би могло бити ласкавије него прогласити вас за наследника највећег мајстора уметности фантастике у двадесетом веку? Ствар додатно добија на тежини има ли се у виду да Дејвид Ицкоф спада у пословично строге књижевне критичаре "Њујорк тајмса". Али и утицајне. Напросто је невероватно колико је његова похвална критика "Седам додира музике" допринела продаваности америчког издања моје књиге. На познатој интернет књижари "Амазон" она се једно време нашла на невероватно високом 1742. месту међу преко осам милиона књига које су ту у понуди.

Са којим бисте српским писцем волели да будете упоређени?

Нема много српских писаца с проседеом сличним моме. Бар не у новијем времену. У другој половини двадесетог века уметност фантастике била је жалосно скрајнута у српској књижевности зато што се предност давала такозваној стварносној прози. Иако су прилике почеле да се мењају током последњих петнаестак година, овдашњи књижевни естаблишмент и даље с подозрењем гледа на фантастику. Понекад чак и презриво. То је, разуме се, веома конзервативно становиште, будући да је управо у двадесетом веку светска књижевност своје највише висове досегла управо на подручју фантастичког, а тај тренд се наставља и у новом миленијуму.

Шта мислите о књижевној критици код нас?

Мислим да постоји драматична оскудица квалитетне књижевне критике.

Ваши романи "Књига", "Библиотека" и "Скривена камера" номиновани су за једно од најпрестижнијих европских литерарних признања – "Међународну даблинску књижевну награду ИMПAK". Како сте се осетили када Вам је измакла НИН-ова награда за роман "Мост"?

Осетио сам се веома почаствовано што се "Мост" нашао у најужем избору за најугледнију српску књижевну награду. Дела свих осталих кандидата била су уистину изврсна, тако да не би било нимало незаслужено да је било које од њих постало лауреат. То што је за победника изабран Басарин роман "Успон и пад Паркинсонове болести" доживео сам не само као потпуно завређено признање него и као исправљање једне старе неправде.

И уопште, како коментаришете чињеницу што сте у свету познатији него у Србији, јер скоро сваки дан се појави нека критика у америчким или британским листовима?

Писац нема утицаја на то где ће га радије читати. То зависи од читалаца. Већ сам се увелико навикао на необичну околност да сам познатији у иностранству него у властитој земљи. Остаје ми само да се понизно надам да ће се околности променити, да нећу доживети усуд да будем свуда пророк осим у својој кући.

Ваша дела изучавају се на универзитетима са друге стране Атлантика, на факултетима у Торонту и Бафалу. Шта мислите, зашто се не изучавају и на нашим универзитетима?

Зато што ме садашње поколење предавача савремене српске књижевности на нашим универзитетима углавном не узима озбиљно као писца. Уз мој прозни опус плету се извесне конзервативне предрасуде. Не бих имао ништа против да се судови о мојој књижевности доносе на основу увида у њу и критичког просуђивања. Нажалост, најстаменији су у својим уверењима у ниску вредност моје прозе они који баш ни један једини њен ред нису прочитали...

Како су савременост и прошлост дочарани, по Вашем мишљењу, у новијој српској књижевности?

Готово да није било ничег другог у новијој српској књижевности осим дочаравања савремености и прошлости. Мање или више успешног. То је, нажалост, с временом постао својеврстан самонаметнути гето у који се наша књижевност зачаурила, па тако остала изолована од утицаја светске књижевности која се у међувремену отиснула у кретање потпуно другачијим магистралама.

Колико се интересујете за пријем Ваше прозе у бившим југословенским републикама. Да ли Вам је то важно?

Свакако да ми је важно. Понајпре зато да бих обеснажио стереотип о мојој земљи која тобоже није у стању да у култури произведе ништа квалитетније од Сабора трубача у Гучи. Смерно се уздам да издања мојих књига у Словенији и Хрватској доприносе промени ове крајње погрешне слике о Србији.

Шта мислите о све чешћим екранизацијама и радио извођењима Ваших романа код нас и у иностранству?

Несумњиво је веома ласкаво видети како на екрану оживљавају ликови настали у мојој списатељској машти. Подједнако је узбудљиво слушати гласове тих ликова како говоре на енглеском у радио-адаптацијама које приређује Би-Би-Си. Ко зна, ако будем довољно дуговечан и упоран, можда ћу доживети да исте гласове чујем и на српском изворнику у оквиру драмског програма Радио Београда...

Управо сте завршили нову књигу, а из иностранства Вам стижу нове понуде?

Завршио сам свој први трилер под насловом "Последња књига". Може се, међутим, догодити да се нађем у крајње парадоксалној ситуацији – да се та књига, око које се већ надмећу водећи светски издавачи, уопште не појави на српском. Оно што ми овдашњи издавачи нуде за њу напросто је понижавајуће, срамно мало...