Позориште није тренд

Јасмина Холбус је свестрана уметница, ненаметљива, префињена, даровита. Своје лице вешто скрива иза сценографија које је урадила за велики број представа, односно поезије коју пише од ране младости. Пажњу културне јавности побудила је у последње време са неколико занимљивих уметничких искорака. Недавно је у „Сава центру” и новосадској Синагоги изненадила публику занимљивим сценографским рукописом којим је употпунила концерт џез пијанисте Бојана Зулфикарпашића, а пре тога и сценографијом за представу „Отело” у режији Милоша Лолића на сцени „Љуба Тадић” Југословенског драмског позоришта.

Рођена Београђанка, Јасмина Холбус дипломирала је ентеријер на ChelseaCollageofArt & Desing у Лондону. И поред тога што је имала прилику да гради инострану каријеру, вратила се да живи и ради у Београду јер се овде, како рече, најлепше осећа. Холбусова је ауторка занимљивих уметничких пројеката како у архитектури и дизајну, тако и у домену индивидуалних арт-пројеката и видео-инсталација. Позоришној публици позната је по сценографијама у представама „Велика бела завера”, „Друга страна”, „Банат”, „Пред пензијом”, „Сањари”, „Зојкин стан”... Објавила је и oсам збирки поезије: „Бела”, „Немир”, „Шестар”, „Слагалица” и друге. Члан је Удружења књижевника Србије од 1993. године.

За Зулфикарпашићев концерт Холбусова је у својству арт директора потписала цео визуелни идентитет, а сценографију је обухватала инсталација од фурнира коју чине пет крила.

– Инспирација ми је била стара скулптура у Риму на тврђави Сант Анђело, али не она на врху, на којој је сада нова скулптура Св. Михаила, већ доња која има фасцинантна крила. Хтела сам, заправо, да направим енергетску инсталацију која ће донети позитивну енергију на концерту. Имали смо много проблема око организације овог догађаја, јер овде људи не прихватају џез, али будући да смо знали да у Београд после много времена долази чувени џез пијаниста Зулфикарпашић, цео тим сарадника се борио да напуни салу јер је тужно да Београд не зна ко је тај велики уметник – каже Холбусова.

Зато је сматрала да на концерт треба да се унесе позитивна енергија, посебно зато што има етно-мотиве. Крила је узела као почетну идеју, мало их апстраховала па су изгледала као енергетски штит.

Јасмина Холбус је изненадила публику и сценографијом представе „Отело”, посебно жутим подом који је права реткост.

– Нисам видела „Отела” ни у време епохе, ни у данашње време. Хтела сам да просторно буде ванвременска прича која може да се ишчита на разне начине. С обзиром на то да је у питању Шекспир, да има пет чинова и 15 промена, почела сам да размишљам које су то две речи које би описале више стање него простор у „Отелу”. Прва реч која ми је пала на памет била је сумња, а друга море, које преовлађује у сваком смислу, као енергија, вода, чишћење, рађање, талас, обнова... Кренула сам од те кипарске или афричке земље испржене сунцем. Одатле тај под. Када имамо копно, имамо ту жуту боју, као неко сунце на земљи, које доминира простором – објашњава Холбусова и додаје:

– Са друге стране је сумња као реч која ме је довела до два зида која имају два лица, јер и Отело и Јаго имају два лица. Дездемона је ту најчистија јер једино она нема два лица, али с обзиром на то да су ту бродови, да се путује од Венеције према Кипру, да имамо и бродолом, помислила сам да би било интригантно да та два лица буду спојена, па да се онда на таласима раздвајају. Сценографско решење рефлектује унутрашње стање, психички простор самих ликова. Два зида, зид као неко друго лице, а иза тог лица које нас све време заводи и обмањује на крају драме видимо стварност у свој својој истини и тами. Све се слама сумњом. Тако је и у тексту, све иде лепо: љубав, после које долази сумња која раздире све као отров, сумња као олуја растура и тај брод, и свет и ликове.

„Постојање мере у свему” животни је мото Јасмине Холбус која ипак, како каже, не живи од сценографског посла јер је то немогуће због ситуације у култури.

– Права је срећа што се бавим и архитектуром и ентеријерима. Зато театар доживљавам као избор. Када радим на представи дајем целу себе јер ми је то велика инспирација коју не може да поломи ни тешко и врло кризно време у нашој култури. Међутим, моје креативно биће би било исцрпљено ако је само у ентеријеру, који је најчешће сведен на законе тренда. У смислу: данас је модерна наранџаста боја па ћемо њој дати предност. У театру се ипак не ради о тренду него о промишљању. Ентеријер је нешто као мода, конфекција, тренд, а театар је чиста уметност. Архитектура у својој апстракцији даје простора уметнику да разрађује идеје и самим тим ентеријериста поседује знања која вреди наплатити, јер je то функција животног простора, али не увек и естетике. Естетско у ентеријеру је најчешће ствар индивидуалног укуса. Моје знање помаже да тај тражени укус претворим у тачан и рафиниран стил, да бисмо избегли нешто што се зове кич. То је друга врста знања, али не подразумева увек и уметничко промишљање.

Борка Г. Требјешанин