Више воде рачуна о количини него о квалитету

Како се са 0,5 вратити на, европским стандардима дозвољених, 0,05 микрограма афлатоксина у млеку кад нам из Националне асоцијације прерађивача млека, која окупља 40.000 највећих произвођача, јасно поручују да је, са оним чиме располажемо, за нас то апсолутно неизводљиво? Хтели то да признамо или не, то је истина, као и то да свега 20 одсто српских сточара производи млеко по европским стандардима. Најмање је упутно, у овом моменту, то пренебрегавати и, попут ноја, забијати главу у песак. Не због сточара који су,како год да се окрене, на губитку, већ нас самих и европске перспективе којој тежимо.

„Случај афлатоксин", без обзира на то колико био болан и фрустрирајући, коначно нас доводи до тачке суочавања и отрежњења: јесмо ли и колико спремни да се придржавамо строгих европских прописау пољопривреди и производњи хране, а самим тим и млека? Декларативно,за европске стандарде су сви: фармери, сточари, произвођачи сточне хране, као и млекаре, потрошачи... али у ланцу „од њиве до трпезе” и у пракси то изгледа сасвим другачије. Највише због тога што већина произвођача није свеснашта се под „европским стандардом” млека подразумева. Неки су и разборити, али као што рече Лала, „не маре много” и то нам се очито обија о главу.

Обилазећи последњих година српска села имао сам прилике да чујем јадиковке сељака како им млекаре закидају на ставкама (самим тим и на откупној цени)за које никад нису чули. То се, у првом реду, односи на број соматских ћелија у једном милилитру (европски стандард до 400.000) предатог сировог млека, затим на дозвољени ниво бактерија (до 100.000 у милилитру), као и прописану употребу антибиотика од највише 0,004 грама.

Кад потписују уговоре са млекарама наши сточари истовремено преузимају и обавезу да ће предавати млеко од здравих крава које се редовно прегледају, имају убележен генетски код и сопствени здравствени картон. То, наравно, подразумева да у сопственој производњи мора да спроводи стандарде о правилној и квалитетној исхрани, објектима за смештај говеда, воде рачуна о хигијени апарата за мужу, а поготово вимену крава.Већина произвођача, част изузецима, ове стандарде испуњава само делимично или, што је често случај, готово никако.

У ситуацији кад је сировог млека на тржишту све мање, а потражња све већа, млекаре и откупљивачи више воде рачуна о количини него о квалитету. Зарад профита, кроз контролне куће и (не)акредитоване лабораторије, разноразним каналима, пролази и на тржиште долази и оно што, ни у једној земљи која држи до безбедности хране и здравља својих грађана, не би прошло. Све је О. К.до тренутка кад се крчаг с млеком не разбије у парампарчад, као што се десило са афлатоксином.

То отвара, наравно, питање: ко контролише контролне куће и лабораторије и зашто до сада није заживела референтна национална лабораторија као кровна институција за оцену квалитета млека и његове здравствене безбедности. Валидног одговора од надлежних нема, а боље упућени кажу да је за подизање квалитета млека у примарној производњи и стриктно увођење европских стандарда и технологије, нужно уложити 5.000 евра по музном грлу.

Попис пољопривреде показао је да имамо нешто више од 900.000 говеда, од чега 250.000 музних грла, што значи да млеко по европском стандардутреба да нас кошта милијарду и 250 милиона евра! Држава за то сигурно нема пара нити ће их у догледно време за ту намену имати, али зато може да створи амбијент и натера произвођаче и прерађиваче млека да сарађују у заједничком интересу, а за добробит свих нас без обзира на ЕУ.

Уредник листа „Пољопривредник”