Косово, модел привременог управљања

Устав Србије садржи исказе о Аутономној Покрајини Косово и Метохија у преамбули и у нормативном делу. Преамбула каже да је покрајина „саставни део територије Србије” и да има „положај суштинске аутономије у оквиру суверене државе Србије”. Према члану осам Устава, територија Србије је „јединствена и недељива”, а граница „неповредива”, па се може мењати само по поступку за промену Устава.

Устав не одређује шта је „суштинска аутономија” већ то, чланом 182 став два препушта посебном закону који се доноси у поступку за промену Устава. Пошто тај закон није донет (!), остаје да до значења цитираних речи допремо уз помоћ порекла речи – аутономија. А порекло је у грчким речима „autos” и „nomos”, које у збирном значењу дају резултат: бити самом себи законодавац.

Из овог следи да „суштинска аутономија” изворно подразумева и законодавну власт, али у границама Уставом, односно уставним законом утврђене надлежности. Ван тих оквира, релевантна је законодавна власт државе којој аутономија припада.

Онај, пак, ко има аутономну законодавну власт мора имати, у истим оквирима, извршну и судску власт јер су оне одговорне за извршење, односно примену аутономних закона.

А сада да се суочимо с „косовским чвором”, увезеним 17. фебруара 2008. године, када је „окончано координирано проглашење независности Косова”. Речи у наводницима су еуфемизам за отмицу јужне српске покрајине и њено прерушавање у сурогат државу која је за Београд и даље Аутономна Покрајина Косово и Метохија, а за Приштину – република Косово.

У бриселском дијалогу Србија се залаже за образовање заједнице српских општина која би обезбеђивала аутономни положај Срба. До пре неколико дана није било јасно да ли би та заједница била у саставу Аутономне Покрајине Косово и Метохија или „Републике Косово”. Сада знамо да би заједница била у саставу симулиране државе, о чемунас је (лежерно) обавестио председник Србије. Такав положај косметских Срба значио би грубу повреду члана осам Устава Србије, који јемчи јединственост и недељивост њене територије и неповредивост њених граница.

Председник Србије нас је недавно обавестио да заједница српских општина не би вршила законодавну и извршну власт, а да би судску власт вршила само у првом степену. Али, можда и неће бити тако јер председник владе, упорно и жустро, понавља да је пуна извршна и судска власт у оквиру законодавне власти симулиране државе „црвена линија” коју неће прећи у дијалогу с привременим приштинским властима.

Било како било, ако српски преговарачи пристану да заједница српских општина делује у саставу „Републике Косово”, нека знају да су кренули путем на чијем почетку стоји преамбулом Устава постављен ,„знак забране кретања”. Зато грађанима Србије и земљама које нису признале сурогат државу дугују објашњење за свој поступак.

Ако се одлуче да дају то објашњење, можда би им помогло и ово што следи.

Наиме, евентуални бриселски споразум није нити може бити акт којим се дефинитивно решава косовски проблем. Он би могао бити само провизоријум којим се премошћава садашња конфузна ситуација и будуће стање засновано на акту коначног решавања проблема. Садашња ситуација није правна већ фактичка. Зато бриселским споразумом неће бити пресечен „косовски чвор” већ би се њиме уредио само начин функционисања привремених органа док проблем не буде дефинитивно решен у складу с међународним правом.

Док ово фактичко стање траје не може се говорити о правима привремених органа, али може о – државини тих права. „Државина” је институт грађанског права и постоји као: државина ствари и државина права. Државина ствари припада оном ко има фактичку, економску власт на ствари, па је може користити и употребљавати иако није њен власник. Државину права има онај ко може вршити садржину права, иако није његов титулар. Статус држаоца може, дакле, припадати чак и отмичару. Државином права могле би се објаснити и радње привремених органа симулиране државе. Ти органи врше власт иако право на то нису стекли у складу са Уставом Србије којој територија где делују правно припада. Ваља рећи да би и органи заједнице српских општина у саставу симулиране државе били привремени органи, са државином права да врше власт до коначног решења косовског проблема.

Ако је тако, има ли ишта природније него да се учесници бриселског дијалога договоре да партнери у споразуму који ће бити у примени до коначног пресецања „косовског чвора”, буду привремени органи симулиране државе и заједнице српских општина у њеном саставу? Европска унија би, заједно с представницима Београда и Приштине, требало стога да најпре припреми платформу за преговоре привремених органа а потом да, пружањем добрих услуга, подстиче преговараче да такав споразум закључе. Ако би споразум о начину вршења фактичке власти на бази државине права био препуштен привременим органима, били би ублажени и тешко решиви уставноправни заплети, како на страни Београда, тако и Приштине.Наравно, тиме не би престала потреба да се „косовски чвор” коначно пресече. Међутим, у томе би, поред Београда, Приштине и Европске уније, требало да учествује и Савет безбедности Уједињених нација.

Овакав приступ бриселском дијалогу можда би ублажио последице непоштовања „знака забране кретања” на путу којим су челници Србије закорачили не би ли се пречицом домогли датума за почетак преговора о придруживању Европској унији.

Редовни професор Правног факултета Универзитета Унион