Градоначелнички рокенрол

Солун – Документарац је „камерна музика филма”, за мене лично и нека врста поезије која привлачи малу публику, али може да буде веома утицајна – каже славни чилеански документариста Патрицио Гузман, почасни гост 15. Фестивала дугометражног документарног филма – Слике 21. века који се одржава у Солуну.

Овом политички, али и уметнички ангажованом филмском хроничару фестивал је приредио сву почаст, организовао ретроспективу од девет изванредних дугометражних документарних филмова међу којима је и троделни „Битка за Чиле”, али и ремек-дело „Носталгија за светлошћу”, а све то прати и богато илустрована књига о Гузмановом стваралаштву.

Захваљујући његовом присуству у Солуну, на панел-дискусијама отворена су и питања демократије у филмском стваралаштву и репродуковане истине у документарном филму.

– Документарни филм није истинита репродукција стварности већ је чешће реч о интерпретацији редитеља као произвођача значења. Једна од најлепших ствари које људи имају данас када је њихов живот пун раздора, јесте бескрајни свет уметности – каже Патрицио Гузман, сложивши се са свима онима који документарно стваралаштво сматрају најдемократскијим и најинтимнијим у свету филма.

Интиме, интимних третмана теме са фокусом на човека-јединку, чини се да има више него икада међу (чак) 200 одабраних филмова за приказивање у програмима овогодишњег фестивалског издања, на којем је филмским купцима из целог света на Доку-маркету доступно 520 филмских дела, међу којима је и знатан број најновијих грчких документараца.

– Нудимо дишући колаж савременог живота богатог емоцијама, искуствима, социјалним и егзистенцијалним питањима, духовним усхићењем и емпатијом – каже славни фестивалски директор Димитрис Еипидес, за „Политику”.

Откривање и суочавање са свакодневицом у животу појединца нарочито је видно у програму „Портрети: Људско путовање”. А тамо, као прави филмски хит – документарац „Један корак напред” Димитриса Атиридиса!

Разигран и ритмичан, забаван, свеобухватан, уверљив и убедљив портрет једне од најнеконвенционалнијих лидерских личности – Јаниса Бутариса (69), актуелног градоначелника Солуна.

Пред гледаоцима је без задршке и улепшавања „изврнут” комплетан живот једног од водећих грчких произвођача вина (чувени је мерло „Кир Јанис”), бившег алкохоличара, истакнутог члана цивилног друштва и почасног еколошког активисте, седокосог шармера са минђушом на уву и тетоважама на рукама и прстима.

И то ни мање ни више него у сред његове независне кандидатуре за градоначелника током општинских избора 2010. године у Солуну, када је и овај град ухваћен у спиралу финансијске кризе.

Са видљивим и невидљивим противницима Јанис Бутарис се носио (пре)отворено, (пре)искрено, без длаке на језику и без икакве задршке или примењених вештина својствених политичарима, али њему не. Зато је и освојио и срца и гласове огромне већине бирача.

Чак и они најконзервативнији су му толерисали изјаве типа: „И локална телевизија треба да се издржава од порно-садржаја, као и све друге у Грчкој”, „Па шта ако пропагирам вијагру и шездесетогодишњаци, седамдесетогодишњаци имају своје основне инстинкте” или „Солунски епископ се понаша као већи фундаменталиста од самих муџахедина” и слично.

То да Бутарис подржава асоцијацију „Анонимни алкохоличари” и кроз лични пример („Здраво ја сам Јанис и ја сам алкохоличар, чист сам 21 годину.”) пружа подршку онима који пролазе кроз 12 степеница одвикавања, током кампање нису замерали чак ни најљући опоненти (неки су сада у затвору због малверзација, пљачке, мита и корупције).

Тетоваже и минђушу јесу. Све то бележи камера Димитриса Атиридиса, у филму током којег је гледаоцу врло брзо јасно да пред собом има особу са харизмом праве рокенрол звезде. Атиридисов „Један корак напред” зато и јесте прави рокенрол филм!

По стилу и ритму, филмским рокенролом могао би се назвати и дугометражни документарац „Закон убијања”, сав у јарким бојама снимљен у Индонезији, да суштина његовог садржаја и значења није тако убитачна.

Публика је у прилици да гледа симпатичног, насмејаног и окретног старца Анвара Конга како се спрема да по угледу на обожавани Холивуд, сними филм о себи и својим компањонима, поносито названим гангстерима.

А онда се гледалац нађе у правој клопци и то оног тренутка када схвати да је Анвар Конго масовни убица који на души има више од хиљаду индонежанских комуниста, задављених, закланих или погубљених одсецањем главе мачетом.

Он и његови пријатељи се слажу да јавно испричају причу о убиствима почињеним највише током 1965. године када је влада Индонезије свргнута од стране војне хунте, али не тако што ће обезбедити сведочење за документарни филм.

Анварова жеља је да буде попут звезде омиљених филмских жанрова: гангстер-филма, мјузикла и вестерна, баш попут његових љубимаца: Марлона Бранда и Ал Пачина, Елвиса Прислија и Џона Вејна.

Индонежански зликовци којима је одавно место у Хагу, сами пишу сценарио, сами играју и крвнике и жртве и духове прошлости који се ноћу јављају у Анваровим сновима, прогањајући га. Једном речју филм „Закон убијања” је шокантан!

Ово није само портрет ратног злочинца, већ и портрет индонежанског друштва огрезлог у корупцију и криминал, у којем припадници паравојне формације „Панчансила јут” имају равноправан третман у политичком животу.

Из безбедносних разлога, због политичких услова у Индонезији, „Закон убијања” јавно потписују Џошуа Опенхајмер и Кристин Цин, док је трећи коредитељ ( као и други сарадници на филму) потписан као Анонимни...