Све више самохраних родитеља

Када је пре 17 година Надица Блажић донела своје треће дете на свет лекари су јој рекли: „Ова беба је тешко болесна, заборавите да сте је родили и гајите двоје здраве деце.” Марина је рођена са дијагнозом коју има само неколико деце на планети – њено тело је потпуно асиметрично, због чега има веома озбиљне здравствене проблеме. „Рекли су ми да никада неће проходати, а она је са три године играла фолклор, рекли су да су јој потпуно криви прсти, а она је научила да свира клавир, рекли су да слабо види и још слабије чује и да јој је моторика тела веома отежана, а Марина је недавно постала вицешампион света у хипхопу”, са поносом прича Надица. Ово, нажалост, није прича са срећним крајем. Маринин отац није имао снаге да се суочи са претешким дијагнозама свог детета и суморним прогнозама лекара и оставио је Надицу и троје деце. Последњих једанаест година ова мајка од плате учитељице одгаја малишане, узима кредите за лечење Марине и руководи Удружењем самохраних родитеља и породица деце са инвалидитетом „Плава шкољка”.

Самохрани родитељ Горан Петковић из Краљева налази се пред за њега нерешивим проблемом – његов најмлађи син ове јесени креће у вртић, други син полази у школу, а најстарије дете креће у средњу школу. С обзиром на то да је Гораново радно време у потпуном нескладу са радним временом вртића и школа и да једноставно нема на кога да се ослони када је у питању брига о малишанима – његова супруга је преминула, а родитељи су тешко болесни, он размишља да ли ће моћи да преживи од социјалне помоћи ако да отказ и бави се „само” родитељством 24 часа дневно. Горанова плата износи 21.000 динара, а од државе добија 9.500 динара на име социјалне помоћи за троје деце – ако да отказ, од државе би добијао око 20.000 динара, а и сада једва саставља крај са крајем.

Горан и Надица су само неки од десетине хиљада самохраних родитеља у нашој земљи који носе претешко бреме самосталног одгајања деце. Иако статистика говори да расте број самохраних родитеља, што и не треба да чуди ако се има на уму да се сваки трећи брак у престоници и сваки пети брак у Србији заврши разводом, држава нема податке о броју породица са једним родитељем у нашој земљи. Како је истакнуто на јучерашњој конференцији за новинаре Удружења самохраних родитеља „Јелек”, иако се од најновијег пописа становништва очекивало да ће дати одговор на питање – колико родитеља у нашој земљи сами одгајају децу, од Републичког завода за статистику ипак нећемо добити одговор.

Представник Министарства рада и социјалне политике Драган Вулевић истакао је да самохрани родитељи јесу невидљива категорија становништва из визуре статистике, али је додао да они јесу препознати од социјалног сектора као група којој је потребна подршка. Он је подсетио да, захваљујући новом Закону о социјалној заштити, самохрани родитељи остварују право на новчану помоћ под повољнијим условима као и да деца ових родитеља имају апсолутни приоритет када је у питању смештај у предшколске установе. Вулевић је нагласио да самохраним родитељима највећи проблем представља остваривање права на издржавање детета, јер поступци за одређивање алиментације трају предуго, а судови не изричу казне ако се родитељ оглуши о своју законску дужност.

Весна Кнежевић из Центра за социјални рад у Смедереву истакла је да многи самохрани родитељи не могу да добију помоћ од државе, јер имају „виртуелну алиментацију”.

„Ако је суд донео одлуку о издржавању детета то значи да родитељ не може да оствари право на социјалну помоћ од државе – без обзира на чињеницу да та алиментација постоји само на папиру, а не и у реалности. У пракси очеви стално мењају адресе и посао или раде на црно да би измакли евиденцији државе, па се дешава да деца напуне 18. година а да нису добила ниједну алиментацију”, закључила је Весна Кнежевић.