Аскери на улицама

Трагом вести
Од свих институција у Турској грађани највише верују војсци. Турски генерали никада не пропуштају прилику да јавно нагласе како је Кемал Ататурк турским оружаним снагама оставио у аманет да сачувају секуларни карактер Турске. И турски генерали се тога стриктно и држе не дозвољавајући исламском фундаментализму да се дубље укорени у турским политичким структурама. У протеклих 60 година турска армија је три пута са тенковима излазила на улице већих градова упозоравајући политичаре да ствари не иду како треба. Зато и најновије упозорење из ЕУ турској армији "да се не меша у политику" за турске генерале не значи баш ништа. Јер, турске оружане снаге су, заправо, друге по величини у НАТО, Анкара је стратешки партнер Америци у региону, а улазак у ЕУ за Турску ионако није изгледан у скорој будућности.

Дакле, ако владајући политичари у Турској наставе кокетирање са радикалним исламистима, турски војници ће опет на улице. Да их натерају да прекину са тим кокетирањем. Можда то изазове и протесте унутар ЕУ, али демократија је данас у стварном свету далеко сложенија него што се то из ЕУ понекад и види. Јер, турске демократске институције не могу лако да изађу накрај са тензијама које стварају спољне силе глобализације, као и брзе унутрашње промене. Наиме, те тензије разарају друштвено и политичко ткиво данашње Турске, где је граница између демократских избора и војне власти одувек била јако танка. Турски генерали су увек били јединствени када је однос према цивилима-политичарима био у питању и политичари никада нису успели да у војном естаблишменту пронађу било какву пукотину на коју би се ослонили. Политичари у Анкари хтели су да укину улогу врховног арбитра за турску армију и да је трансформишу у нормалну грађанску институцију која служи држави, а не управља њом, али то до сада није успело иако је то кључни принцип за сваку стару, или нову демократску државу.

Када је реч о турској војсци она је незаобилазан фактор "велике игре" у региону у којем Анкара жели да поврати утицај империјалне Турске, али и где се опет појављује снажна Русија и сталан утицај САД. Ту је и ривалство оличено у исламском Ирану, који такође шири геополитичке границе свог утицаја, при чему Турска још није јасно дефинисала своје приоритете на Кавказу и у централној Азији. Анкара, заправо, води по чистој "инерцији" политику у региону, чији су императив "рођачки односи народа" и "културна блискост".

Противречности регионалне политике непосредан су резултат разноликости унутарполитичког пејзажа у данашњој Турској, где се уочава јачање позиција екстремно националистичких снага од којих су неке снажне исламистичке провенијенције. Турска армија, као институција прагматичне западне оријентације, наговестила је, дакле, да неће дозволити јачање таквог тренда. Изаћи ће на улице ако је политичари не послушају. Без обзира шта о томе мислила ЕУ...