Askeri na ulicama

Tragom vesti
Od svih institucija u Turskoj građani najviše veruju vojsci. Turski generali nikada ne propuštaju priliku da javno naglase kako je Kemal Ataturk turskim oružanim snagama ostavio u amanet da sačuvaju sekularni karakter Turske. I turski generali se toga striktno i drže ne dozvoljavajući islamskom fundamentalizmu da se dublje ukoreni u turskim političkim strukturama. U proteklih 60 godina turska armija je tri puta sa tenkovima izlazila na ulice većih gradova upozoravajući političare da stvari ne idu kako treba. Zato i najnovije upozorenje iz EU turskoj armiji "da se ne meša u politiku" za turske generale ne znači baš ništa. Jer, turske oružane snage su, zapravo, druge po veličini u NATO, Ankara je strateški partner Americi u regionu, a ulazak u EU za Tursku ionako nije izgledan u skoroj budućnosti.

Dakle, ako vladajući političari u Turskoj nastave koketiranje sa radikalnim islamistima, turski vojnici će opet na ulice. Da ih nateraju da prekinu sa tim koketiranjem. Možda to izazove i proteste unutar EU, ali demokratija je danas u stvarnom svetu daleko složenija nego što se to iz EU ponekad i vidi. Jer, turske demokratske institucije ne mogu lako da izađu nakraj sa tenzijama koje stvaraju spoljne sile globalizacije, kao i brze unutrašnje promene. Naime, te tenzije razaraju društveno i političko tkivo današnje Turske, gde je granica između demokratskih izbora i vojne vlasti oduvek bila jako tanka. Turski generali su uvek bili jedinstveni kada je odnos prema civilima-političarima bio u pitanju i političari nikada nisu uspeli da u vojnom establišmentu pronađu bilo kakvu pukotinu na koju bi se oslonili. Političari u Ankari hteli su da ukinu ulogu vrhovnog arbitra za tursku armiju i da je transformišu u normalnu građansku instituciju koja služi državi, a ne upravlja njom, ali to do sada nije uspelo iako je to ključni princip za svaku staru, ili novu demokratsku državu.

Kada je reč o turskoj vojsci ona je nezaobilazan faktor "velike igre" u regionu u kojem Ankara želi da povrati uticaj imperijalne Turske, ali i gde se opet pojavljuje snažna Rusija i stalan uticaj SAD. Tu je i rivalstvo oličeno u islamskom Iranu, koji takođe širi geopolitičke granice svog uticaja, pri čemu Turska još nije jasno definisala svoje prioritete na Kavkazu i u centralnoj Aziji. Ankara, zapravo, vodi po čistoj "inerciji" politiku u regionu, čiji su imperativ "rođački odnosi naroda" i "kulturna bliskost".

Protivrečnosti regionalne politike neposredan su rezultat raznolikosti unutarpolitičkog pejzaža u današnjoj Turskoj, gde se uočava jačanje pozicija ekstremno nacionalističkih snaga od kojih su neke snažne islamističke provenijencije. Turska armija, kao institucija pragmatične zapadne orijentacije, nagovestila je, dakle, da neće dozvoliti jačanje takvog trenda. Izaći će na ulice ako je političari ne poslušaju. Bez obzira šta o tome mislila EU...