Ко у школу иде

Ако је право на образовање људско право једнако оном које људи имају на воду и ваздух, треба све предузети да се оно бахато не баца на ђубре

Прича о школи, о значају образовања и проблему ненормалног броја ђачких изостанака, слична је оној о доктору Џекилу и мистеру Хајду.

С једне стране, и врапци знају да је образовање темељ продуктивности и да у двадесетпрвом веку економски напредак зависи од квалитета информација, а тај квалитет је условљен образовањем. Степен сиромаштва неке земље преводи се у опадајуће проценте у области образовања. У сиромашним земљама, многи који желе не могу да се школују. Статистика каже да би се снижавањем само једног процента војних трошкова омогућило свој деци света да изађу пред таблу.

С друге стране, школа, као место где ауторитет проверава и вреднује оног који тек учи, где мора да се поштују ред и дисциплина, и то рано изјутра, где сви слушају док један говори, где се важност колектива поставља изнад појединца и где се проводи заиста много сати над књигом док напољу Бане вози ролере, та школа, да се не лажемо, упркос свим процесима модернизације наставе и запитаности како новим средствима унапредити наставу да свима буде лепо, никад није била нити ће бити место за којим пуца срце.

Још је Шекспир описао неког страдфордског цмољавка који се, попут пужа, безвољно вуче с торбом пуном књига до школе, да не помињемо клечање на кукурузу и шибу који су, у добу наших бака, били неприкосновена васпитна средства да би се касније, за наших очева, акценат ставио на „магарећу клупу”, место где се кали људско достојанство. Не, школа ни тада није била светилиште ка којем се радосно трчи, све ударајући ногама у задњицу, али су изостанци ипак били реткост и пошаст која се строго кажњавала укором и избацивањем из школе, а можда и из рођеног дома.

Помињем овде случај мог друга, назовимо га, Лазара (васкрсавао је неколико пута), који је многе дане на мукотрпном почетку гимназијског школовања, уместо у учионици, провео на Ташу пребројавајући увело лишће и крадући богу дане све док није дошао крај првог полугодишта, када је родитељима требало показати књижицу са слабим оценама и укором из владања. Обећано скијање висило је о концу па је Лазар, одуставши од лажиране књижице испуњене петицама, на којој се печат, фалсификован ољуштеним тврдо куваним јајетом, размрљао, прибегао другом решењу инкорпорирајући међу нове корице лист старе одликашке књижице из основе школе. Лазарев отац се подозриво питао откуд у гимназијском образовању предмети „домаћинство” и „познавање природе и друштва” али су сумње развејане на следећем родитељском састанку после којег је Лазару пресело инкриминисаном радњом изнуђено скијање. Лазар је касније магистрирао и докторирао, одуставши од идеје да генију не треба школа, а као доказ потежући Томаса Мана који је ето постао нобеловац а да није завршио ни велику матуру. Но прича о образовању и даље, по казни, стоји у ћошку.

Настава у савременој школи је сигурно много занимљивија од некадашњег бубачења напамет, а наставници су сад ближи дечјим проблемима одрастања, спремнији да се баве адолесцентским кризама него што су то некад, пре открића пубертета, били. Ствар је, чини ми се, у томе што се младом човеку све више подилази тиме што се, у беспоговорном испуњавању свих жеља, принцип пријатности штити и истиче као најважнији. Нису све пријатне ствари истовремено и корисне, и обрнуто. До нечег корисног често се долази без пријатне лагодности, а мотивација да се савлада нешто тешко или можда досадно, треба да проистекне из касније достигнутих, важних циљева и уживања у њима. Уосталом, живот није циркус у којем нас неко стално засмејава и шашољи по табанима.

Наставничке плате су бедне и на граници социјалних случајева, а криза морала дала је сад родитељима у руке оно Лазарево тврдо кувано јаје којим фалсификују ђачка оправдања, не либећи се да на разне начине „заштите” своје дете јер „тако раде сви”.

Прича о екологији као спасавању китова од помора и тамањењу кедрових шума због претеране употребе дезодоранса са распршивачем, а да се озбиљно не разматра екологија људских мозгова и морала, потпуно је бесмислена, као што је смешно и бесмислено вајкање надлежних над кризом наставе. Ако је право на образовање људско право једнако оном које људи имају на воду и ваздух, треба све предузети да се оно бахато не баца на ђубре. Нови програми и иновације у настави могу да се спроводе у бескрај. Узалуд, јер само оно друштво које дубоко верује и јасно покаже да образовање импонује и да човеку нуди лепши, потпунији живот има шансу да врати ђаке у школе.