Култ аматера

Еволуциониста Т. Х. Хаксли, деда чувеног писца Олдоса Хакслија, аутор је „теореме о бесконачном мајмуну”. Ова теорема каже да кад бисмо бесконачном броју мајмуна дали да ударају по бесконачном броју писаћих машина, негде би неко од тих мајмуна на крају успео да створи ремек-дело попут Шекспирове драме или Платоновог Дијалога.

У деда Хакслијево време ова теорема звучала је више као математичка шала него као суманута визија, која се остварује пред нашим очима, додуше не на писаћим машинама већ на компјутерима, који пецају разигране мајмуне да стварају бескрајне и жгољаве шуме осредњости, тако замагљујући границе између публике и аутора, стручњака и аматера, ствараоца и неталентованог посматрача.

Књиге пишу и штампају сви они који имало држе до себе и којима је стало да се у сопственој боголикој уобразиљи објаве осталима. Извештавају нас о својим сећањима, тегобном детињству, љубавним авантурама, прецима и завичају, одбеглим мужевима и старим пријатељима који су некад давно, у сада већ срушеној кафаници на периферији испијали шприцере за столом с карираним чаршавом. Речи само навиру, довољно је да се седне за компјутер и ето књиге. Све изгледа неупоредиво лакше од писања опере, јер је такозвана озбиљна музика још увек неприкосновена краљица уметности којој нико не сме да се приближи без претходне припреме. Нико не узима у обзир таленат, реч изашлу из употребе, коју замењују аргументи искрености и дирљивости, истините слике стварности, као да књижевност треба да рачуна на неку неумољиву пороту од које ће сузама измамити саосећање да би се смртна казна заменила условном.

Потреба да се штампа „књига” са својеручним потписом и истовремено одсуство потребе да се читају праве и значајне књиге из великог корпуса књижевности почивају не толико у жељи да се усамљеници гомиле међусобно повежу колико у чежњи за привлачењем пажње на себе кроз најбезочније саморекламирање. Митски Нарцис подигао је главу од потока и не престаје да нас извештава о свом приватном животу и тегобним искуствима.

Постојање глобалне мреже оснажује осредњост, нудећи могућност да умрежени, као анонимуси, измењују често несувисле коментаре, аматерску музику, простачке видео-снимке, да се међусобно, преко блогова, обавештавају о свим финесама приватности, од сексуалног живота, потајних фантазија па до досаде и одсуства било каквог живота. Тренутно постојање 500 милиона блогова, који поткопавају наше осећање шта је истинито а шта лаж, служе да се хвалимо нашом дечицом и личним љупким особинама, тако да поплава скривених манијака и педофила уопште није чудна појава.

Википедија је, на пример, трећи најпосећенији сајт на којем свако ко је завршио курс за описмењавање може да упише податке а да се они уопште не провере. За Јутјуб ништа није превише прозаично нити нарцисоидно. Један од најгледанијих видео-снимака на њему приказује човека прерушеног у зеца који је на улици пресретао пролазнике и плашио их. Ниже се галерија тривијалних филмова о људима који играју, ручају, перу се, купују или само буље у екран. Застрашује чињеница да велики број људи то гледа, да одваја драгоцени део сопственог живота да би уронио у чисту глупост.

Унук еволуционисте, писац Олдос Хаксли, романом Врли нови свет, прогнозирао је, слично деди, владавину светине и вампиризам гомиле. Умножавањем бесмислених блогова и веб-сајтова нападнути су културни стандарди и моралне вредности, такође и традиционалне институције које су стварале наше вести, које су за нас правиле занимљиве емисије и филмове. Ако се бесконачно ударање по тастатури настави, мораћемо да се опростимо од наших новинара, стручних коментатора и уредника, јер аматери то раде брже и уверљивије. Деда Хакслијеви мајмуни воде игру и на бесконачном броју компјутера исписују будућност коју, због силне заокупљености списатељским послом, неће имати ко да чита.