Витаминизација Србије

Ако бисмо тражили најомиљенији и најпродаванији витамин, онда би то сигурно био витамин Ц. Он је овенчан репутацијом исцелитеља од прехлада и заштитника од карцинома. Историја победничког похода витамина почела је 1934. када је у Базелу синтетизован витамин Ц. Његова својства до те мере су импресионирала Хитлера и нацисте у Немачкој да су за потребе Вермахта само за 1939. гoдину у Швајцарској наручили 18 тона витамина Ц. Апред крај рата, 1944, још 200 тона.

У првих петнаест година после Другог светског рата помињан је само витамин Д,јер су деца добијала рахитис због оскудне хране. Проблем је решен рибљим зејтином, а осталим витаминима није придаван значај. Онда се појавио двоструки нобеловац, Лајнус Полинг, иначе хемичар, који је у позним годинама одједанпут утврдио да витамин Ц спречава инфаркт срца и појаву рака. Све до своје смрти, свакодневно је уносио 18 грама витамина дневно, што је била доза 400 пута већаод препоручене. Умро је од рака простате. На тржишту је наступило привремено затишје, а онда се осамдесетих година витамински ентузијазам поново пробудио иако више није било гладовања и свако је храном обезбеђивао већу концентрацију витамина, и до 200 одсто, него што му је потребно.Додуше, трудницама се препоручује фолна киселина (витамин из групе Б комплекса) као превентива расцепа кичме.

Како су витамини роба на којој се добро зарађује, њихови произвођачи не жале труда и подучавају становништво о чудима која се постижу гутањем витамина: повећавају телесну енергију, стимулишу функције мозга, појачавају сексуални нагон, заустављају развој рака, уклањају закречена места у унутрашњости крвних судова,одржавају чврстину костију наших пензионера, помажу трудницама и женама које планирају трудноћу, затим жртвама остеопорозе, спортистима, студентима… Произвођачи и плаћени гласноговорници, обично лекари, рачунају на пријемчиву јавност и о витаминима пишу и јавно говоре штагод желе. Обећава се дуговечност и апотекама се буквално подводе потенцијални потрошачи. Претпоставља се да у Србији витамине гута 10–15 одсто градског становништва, док се на селу дају, углавном, деци и то с правом: у првој години деци јесте потребан додатни витамин Д, мада не увек.

Витамини имају и своју тамну страну. Новине нису место за научне расправе, али јесу за указивање на велике злоупотребе, а што је још горе, на опасности по здравље људи. Због тога не могу да одолим а да не поменем велику двадесетдвогодишњу студију и медицинско праћење 38.000 жена старости од 22 до 62 године у држави Ајови, у САД. Резултати публиковани 2011.у Archives of Internal Medicine показују нам да шест витамина и минералних додатака храни (Б6, фолна киселина, гвожђе, магнезијум, цинк и бакар) доводе до порастаопасности од смрти од три до шестодсто, док је бакар још гори – повећава општу смртност за 18 одсто. Муливитамински производи, сходно студији из Ајове, скраћују живот за 2,2 године. Овоме се мора веровати јер је објављено у славном горепоменутом часопису, намењеном медицинским специјалистима.

Очигледно је да резултати научних истраживања долазе у болнице, ординације и апотеке са вишегодишњим закашњењем. Зато није чудо да и данас има лекара који гутају пилуле синтетичког витамина Е не би ли избегли карцином простате. То је, разуме се, права бесмислица. Кад би само погледали амерички медицински часопис ЈАМА од 12.октобра 2011, видели би да свакодневно уношење уобичајене дозе витаминаЕ (400 ИУ/дневно) даје пораст ризика од карцинома простате за 17 одсто у односу на плацебо.

Полице у нашим апотекама препуне су витамина и мултивитаминских додатака а супермаркети с поносомистичу витаминизирано млеко, маргарин и друго. Пред нашим очима одиграва се витаминизација друштва иако се годинамазна да додатно гутање витамина никоме не користи, уколико се не рачунају произвођачи који трљајући руке скупљају олако бачени новац.

Професор Београдског универзитета, заштитник права пацијената у систему Евромедик