Vitaminizacija Srbije

Ako bismo tražili najomiljeniji i najprodavaniji vitamin, onda bi to sigurno bio vitamin C. On je ovenčan reputacijom iscelitelja od prehlada i zaštitnika od karcinoma. Istorija pobedničkog pohoda vitamina počela je 1934. kada je u Bazelu sintetizovan vitamin C. Njegova svojstva do te mere su impresionirala Hitlera i naciste u Nemačkoj da su za potrebe Vermahta samo za 1939. godinu u Švajcarskoj naručili 18 tona vitamina C. Apred kraj rata, 1944, još 200 tona.

U prvih petnaest godina posle Drugog svetskog rata pominjan je samo vitamin D,jer su deca dobijala rahitis zbog oskudne hrane. Problem je rešen ribljim zejtinom, a ostalim vitaminima nije pridavan značaj. Onda se pojavio dvostruki nobelovac, Lajnus Poling, inače hemičar, koji je u poznim godinama odjedanput utvrdio da vitamin C sprečava infarkt srca i pojavu raka. Sve do svoje smrti, svakodnevno je unosio 18 grama vitamina dnevno, što je bila doza 400 puta većaod preporučene. Umro je od raka prostate. Na tržištu je nastupilo privremeno zatišje, a onda se osamdesetih godina vitaminski entuzijazam ponovo probudio iako više nije bilo gladovanja i svako je hranom obezbeđivao veću koncentraciju vitamina, i do 200 odsto, nego što mu je potrebno.Doduše, trudnicama se preporučuje folna kiselina (vitamin iz grupe B kompleksa) kao preventiva rascepa kičme.

Kako su vitamini roba na kojoj se dobro zarađuje, njihovi proizvođači ne žale truda i podučavaju stanovništvo o čudima koja se postižu gutanjem vitamina: povećavaju telesnu energiju, stimulišu funkcije mozga, pojačavaju seksualni nagon, zaustavljaju razvoj raka, uklanjaju zakrečena mesta u unutrašnjosti krvnih sudova,održavaju čvrstinu kostiju naših penzionera, pomažu trudnicama i ženama koje planiraju trudnoću, zatim žrtvama osteoporoze, sportistima, studentima… Proizvođači i plaćeni glasnogovornici, obično lekari, računaju na prijemčivu javnost i o vitaminima pišu i javno govore štagod žele. Obećava se dugovečnost i apotekama se bukvalno podvode potencijalni potrošači. Pretpostavlja se da u Srbiji vitamine guta 10–15 odsto gradskog stanovništva, dok se na selu daju, uglavnom, deci i to s pravom: u prvoj godini deci jeste potreban dodatni vitamin D, mada ne uvek.

Vitamini imaju i svoju tamnu stranu. Novine nisu mesto za naučne rasprave, ali jesu za ukazivanje na velike zloupotrebe, a što je još gore, na opasnosti po zdravlje ljudi. Zbog toga ne mogu da odolim a da ne pomenem veliku dvadesetdvogodišnju studiju i medicinsko praćenje 38.000 žena starosti od 22 do 62 godine u državi Ajovi, u SAD. Rezultati publikovani 2011.u Archives of Internal Medicine pokazuju nam da šest vitamina i mineralnih dodataka hrani (B6, folna kiselina, gvožđe, magnezijum, cink i bakar) dovode do porastaopasnosti od smrti od tri do šestodsto, dok je bakar još gori – povećava opštu smrtnost za 18 odsto. Mulivitaminski proizvodi, shodno studiji iz Ajove, skraćuju život za 2,2 godine. Ovome se mora verovati jer je objavljeno u slavnom gorepomenutom časopisu, namenjenom medicinskim specijalistima.

Očigledno je da rezultati naučnih istraživanja dolaze u bolnice, ordinacije i apoteke sa višegodišnjim zakašnjenjem. Zato nije čudo da i danas ima lekara koji gutaju pilule sintetičkog vitamina E ne bi li izbegli karcinom prostate. To je, razume se, prava besmislica. Kad bi samo pogledali američki medicinski časopis JAMA od 12.oktobra 2011, videli bi da svakodnevno unošenje uobičajene doze vitaminaE (400 IU/dnevno) daje porast rizika od karcinoma prostate za 17 odsto u odnosu na placebo.

Police u našim apotekama prepune su vitamina i multivitaminskih dodataka a supermarketi s ponosomističu vitaminizirano mleko, margarin i drugo. Pred našim očima odigrava se vitaminizacija društva iako se godinamazna da dodatno gutanje vitamina nikome ne koristi, ukoliko se ne računaju proizvođači koji trljajući ruke skupljaju olako bačeni novac.

Profesor Beogradskog univerziteta, zaštitnik prava pacijenata u sistemu Evromedik