Коју лекцију је научио Дачић

Кад је пре неколико месеци, бранећи политику владе у вези са Косовом у скупштини, премијер Ивица Дачић изјавио да је он „своју лекцију научио” и да му је чудно што га на „стару политику” враћају номинално проевропске странке, ту своју оцену није до краја елаборирао, али су сви знали да се у тој изјави ради о суштини косовске политике владе и некој промени која је кључна. Нова политика требало би да се суштински разликује од старе, а Дачићева изјава имплицира и то да се у погледу те нове политике колебају сви, чак и садашња опозиција.

Управо нам ово колебање показује да разлика између нове и старе политике није свима јасна, иако се баш о њој ради у овој Дачићевој изјави. Та разлика се до сада покушавала описати речима „реалистичност” или „прагматизам”, али ови термини не пружају могућност да се објасни истинска промена политике. Ако пристајање да се проблем Косова реши компромисом назовемо „реализам” или „прагматизам”, онда то значи да још мислимо да је праведно решење да Косово остане део Србије, али да признајемо да то решење није у нашој моћи и да се морамо приклонити страном захтеву или прагматично преломити да нас други, превасходно економски, интереси нагоне да прихватимо неправедно решење.

Кад слушамо шта наши политичари говоре, види се да ретко ко од њих излази из ове старе матрице. Председник ДС-а Драган Ђилас изјављује да је срећан што није на власти и што не мора да потпише споразуме: „Очигледно је да сада морамо да прихватимо неке ствари да би ишли напред”, прагматично каже Ђилас и додаје да не зна „ко ће у Србији бити задовољан оваквим решењем за Косово”. Овде председник ДС-ајасно остаје у старој матрици, пошто сугестију да ћемо сви бити незадовољни решењем износи као потпору мишљењу да је то решење неправедно, али да га треба прихватити, ако желимо „ићи даље”. Ђилас се уопште не буни што ће кривица за овакво решење пасти на друге, јер у томе види „космичку правду”.

Политичари нису усамљени у оваквом ставу. Ових дана и патријарх Иринеј је изјавио да нам у случају неповољног решења у вези са Косовом остаје пример Јевреја који су чекали 2000 година да се врате у Јерусалим. И једна и друга изјава могуће решење за Косово приказују као неправду, на коју морамо пристати било из економских, било из разлога „силе”.

А управо је овај став био суштина старе политике о Косову. Ту се полази од тога да би наша политика требало да буде максимално задовољење наших жеља – цело Косово у Србији – а да ће од процене наше снаге и од личне храбрости и „поштења” политичара зависити да ли ћемо се одлучити за отпор по сваку цену ако та жеља не буде испуњена (Милошевић), или за чекање до бољих услова, односно за прагматично попуштање ради бољег живота.

У овој старој политици, дакле, мерила су та која се нису променила. Од свих се тражи да се држе максималног циља, а као „издајници” сматраће се сви који мисле да је било шта мање од тога прихватљиво. За надати се да је премијер Дачић, када је рекао да је научио своју лекцију, научио управо то да је ова шема одличан рецепт за краткотрајан политички успех, али и за ћорсокак који заиста може водити било у 2000-годишње чекање, било у сукоб. Али значајан део јавности као да још није савладао ту лекцију. Још се мисли да је остварење максималних циљева једне, наше, стране једини критеријум „праведности” и не види ce да би једнако тако праведно могло бити решење које у истој мери узима у обзир људска и колективна права и наше и албанске стране и представља компромис двеју страна. Реалистичност оваквог решења и корист која би се извукла из нормализације стањабилиби последица праведности таквог решења, а не спремности да се пристане на „понижење”, зарад реализма и прагматичности.

Само промена мерила којима ценимо решења за Косово и начина на који гледамо на политику и правду, могла би да води ка новој политици у вези са Косовом. Данас нам само конкретна дела владе говоре да можда искорачујемо ка тој политици. Али стање духова је још увек ту где је годинама било. Садашња опозиција, оличена у странкама које се диче „европским вредностима”, данашњу политику владе критикује аргументима који су преписани из политике „деведесетих” покушавајући да се „огребе” о старе ресантимане о свету који је против нас и „понижењима” којима смо изложени – док такозвана грађанска јавност махом бије стару битку лустрације актера деведесетих, не примећујући да су улоге данас скоро замењене.

Да ли ћемо успети да савладамо лекцију о којој говори Дачић, сасвим је неизвесно.

Уредник сајта filozofija-info