Још копамо

Сретох јуче свог исписника, словослагача. Већ пет година је у пензији. Пита ме кад ћу да му се придружим? За пет година, ако доживим, одговарам. Срце ме је издало, две операције… Некада довољно за инвалидску, а сада је мало. Не питајући, унапред му завидим на пензији. Сигурно је већа од моје новинарске плате, заједно са минулим радом и додатком за превоз. Погодио сам. Његова пензија је „шездесет хиљада, без две стотине динара”. Машала!

Ђаво ми не даде мира, па рекох: „Лепо, богами, али се плашим да неће потрајати. Нема.”

А он ми, самоуверено: ,,Мора да има, ја сам уплаћивао!”

„Уплаћујем и ја, али ако се овако настави, за мене и моје сапатнике сигурно неће бити”, помислих, али не изговорих.

Економисти већ поодавно и све чешће упозоравају да је српска економија на издисају, а државна каса у недопустивом минусу. После признања да је држава избегла банкрот на најгори могући начин – новим задуживањем, очекивало се да ће садашња власт, за почетак, народу рећи истину. Да мало зарађујемо, а да много трошимо. Да је у Србији никад мање запослених, а никад више незапослених и пензионера. Да одмах морамо да почнемо да трошимо и мање него што зарађујемо, јер смо „дотерали цара до дувара”.

Са сваким даном све нас је мање, а свуда смо вишак.

Једно је сигурно – дотакли смо дно, али и даље копамо.

Нова улагања за нова радна места потребна су нам као хлеб. Инвеститоре је све теже намамити, а новац је брз као зец.

Опстанак и будућност донеле би само добро одмерене и брзо спроведене политичке и економске одлуке, поручили су економисти, привредници и банкари недавно са Копаоника. Али, реформе које би зауставиле расипништво, најављују се више од деценије, али се не спроводе. Дугачак је списак онога што се још не мења, а морало би, и то одмах.

УФискалној стратегији Министарства финансија и привреде и другим владиним документима, најављен је значајан заокрет у 2013. Чланови Фискалног савета су у недавној анализи указали да се државне финансије не опорављају по утврђеном плану, али и да најављене реформе већ озбиљно касне. Професор београдског Економског факултета Милојко Арсић тврди да више нема ни наговештаја да се ради на њиховој припреми.

Почело се са успостављањем финансијске дисциплине, али се још не зна докле се стигло са решавањем статуса предузећа у реструктурирању, да ли је нешто учињено на унапређењу управљања јавним предузећима, прождирачима пара пореских обвезника.

Записано је и да ће се у овој години нешто предузети да се унапреди ефикасност јавних инвестиција, чека се и један шалтер за инвеститоре. И реформа пензијског система предуго касни, али још никако да почне…

Власт наставља „путем којим се лакше иде” и сигурно стиже – у неизвесност. Економски неопходно – није политички исплативо.

А она народна каже: ,,Можеш како хоћеш, али не можеш докле хоћеш”.