Уредба на новим искушењима

Освајачи медаља на највећим такмичењима, добитници националних спортских признања за посебан допринос развоју и афирмацији спорта добили су крајем прошле недеље други чек са сумом која овом друштвеном признању даје и елемент социјалне категорије. Признање је лепо, а и новац је не само користан, већ и неопходан већини великих асова који су каријере провели и завршили било у чистом или псеудо-аматеризму не успевши да обезбеде безбрижно треће доба, ни кроз спорт, а ни кроз доцнија радна места. Уосталом то је био и један од разлога због којег је покренута иницијатива да се асови који су прославили наш спорт и земљу награде националним признањима и новчаним надокнадама до краја живота. Због спорта који је некад подразумевао професионалан рад и аматерска примања многи нису успели да стекну образовање које би им обезбедило пристојан живот, или због дугих каријера нису имали довољно дуг радни стаж...

Ипак, племенита идеја да се награде врхунски асови и њихови тренери, могла би да се претвори у сјајан простор за лов у мутном и стицање не малих и незаслужених принадлежности.

Са таквим проблемима суочавају се и чланови комисије Спортског савеза Србије који покушавају да изађу на крај са лавином нових захтева, од којих многи испуњавају услове које изискује Уредба, али проблем је што она – ни у јулу прошле године када је донета, ни почетком ове године када је проширена и на освајаче европских и светских медаља и спортске стручњаке – није била потпуно прецизна.

Национална признања следују освајачима олимпијских, параолимпијских, светских, европских и медаља на шаховским олимпијадама, светским рекордерима и њиховим тренерима, искqучиво онима који имају сертификат свог спортског савеза односно међународне спортске федерације о освојеној медаљи или учешћу у освајању трофеја (тренери) и – који су српски држављани. Материјална и кривична одговорност за оне које дају ове потврде спортистима и тренерима морала би да се подразумева.

Ипак, проблеми се јављају по оба основа. У празан простор (неки тренери и селектори у екипним спортовима по природи ствари обављају и тренерски посао, освојили су више медаља а признање добијају само за најсјајнију) покушавају да се убаце помоћни или кондициони тренери, чак и мање више незванични пратиоци, а из држава бивше Југославије и са Косова стиже све више захтева за национална признања, иако су она српска...

Спортски резултат подносиоца тих захтева није споран, али спорно је то што су држављанство Србије тражили и добили тек ових дана, тек када се  вест о сјајном потезу државе Србије пронела Балканом....

У уредби о националним спортским признањима, чињеница је, не прецизира се да спортиста у тренутку њеног доношења мора да буде држављанин Србије, а нема ни помоћних критеријума као што би могли да буду стално место боравка у Србији (због спортиста из Црне Горе који су живели у Србији и којима у време заједничке државе није било неопходно и српско држављанство), или бар захтев да су сезону, две током каријере провели у неком од клубова из Србије...

Основ за стицање држављанства, наравно двојног, је мого шири (порекло родитеља и сл) тако да међу подносиоцима захтева има асова југословенског спорта којима је једина заједничка тачка са српским спортом то што су заједно са спортистима из Србије освајали медаље у плавом дресу.