Uredba na novim iskušenjima

Osvajači medalja na najvećim takmičenjima, dobitnici nacionalnih sportskih priznanja za poseban doprinos razvoju i afirmaciji sporta dobili su krajem prošle nedelje drugi ček sa sumom koja ovom društvenom priznanju daje i element socijalne kategorije. Priznanje je lepo, a i novac je ne samo koristan, već i neophodan većini velikih asova koji su karijere proveli i završili bilo u čistom ili pseudo-amaterizmu ne uspevši da obezbede bezbrižno treće doba, ni kroz sport, a ni kroz docnija radna mesta. Uostalom to je bio i jedan od razloga zbog kojeg je pokrenuta inicijativa da se asovi koji su proslavili naš sport i zemlju nagrade nacionalnim priznanjima i novčanim nadoknadama do kraja života. Zbog sporta koji je nekad podrazumevao profesionalan rad i amaterska primanja mnogi nisu uspeli da steknu obrazovanje koje bi im obezbedilo pristojan život, ili zbog dugih karijera nisu imali dovoljno dug radni staž...

Ipak, plemenita ideja da se nagrade vrhunski asovi i njihovi treneri, mogla bi da se pretvori u sjajan prostor za lov u mutnom i sticanje ne malih i nezasluženih prinadležnosti.

Sa takvim problemima suočavaju se i članovi komisije Sportskog saveza Srbije koji pokušavaju da izađu na kraj sa lavinom novih zahteva, od kojih mnogi ispunjavaju uslove koje iziskuje Uredba, ali problem je što ona – ni u julu prošle godine kada je doneta, ni početkom ove godine kada je proširena i na osvajače evropskih i svetskih medalja i sportske stručnjake – nije bila potpuno precizna.

Nacionalna priznanja sleduju osvajačima olimpijskih, paraolimpijskih, svetskih, evropskih i medalja na šahovskim olimpijadama, svetskim rekorderima i njihovim trenerima, iskqučivo onima koji imaju sertifikat svog sportskog saveza odnosno međunarodne sportske federacije o osvojenoj medalji ili učešću u osvajanju trofeja (treneri) i – koji su srpski državljani. Materijalna i krivična odgovornost za one koje daju ove potvrde sportistima i trenerima morala bi da se podrazumeva.

Ipak, problemi se javljaju po oba osnova. U prazan prostor (neki treneri i selektori u ekipnim sportovima po prirodi stvari obavljaju i trenerski posao, osvojili su više medalja a priznanje dobijaju samo za najsjajniju) pokušavaju da se ubace pomoćni ili kondicioni treneri, čak i manje više nezvanični pratioci, a iz država bivše Jugoslavije i sa Kosova stiže sve više zahteva za nacionalna priznanja, iako su ona srpska...

Sportski rezultat podnosioca tih zahteva nije sporan, ali sporno je to što su državljanstvo Srbije tražili i dobili tek ovih dana, tek kada se  vest o sjajnom potezu države Srbije pronela Balkanom....

U uredbi o nacionalnim sportskim priznanjima, činjenica je, ne precizira se da sportista u trenutku njenog donošenja mora da bude državljanin Srbije, a nema ni pomoćnih kriterijuma kao što bi mogli da budu stalno mesto boravka u Srbiji (zbog sportista iz Crne Gore koji su živeli u Srbiji i kojima u vreme zajedničke države nije bilo neophodno i srpsko državljanstvo), ili bar zahtev da su sezonu, dve tokom karijere proveli u nekom od klubova iz Srbije...

Osnov za sticanje državljanstva, naravno dvojnog, je mogo širi (poreklo roditelja i sl) tako da među podnosiocima zahteva ima asova jugoslovenskog sporta kojima je jedina zajednička tačka sa srpskim sportom to što su zajedno sa sportistima iz Srbije osvajali medalje u plavom dresu.