Поуке из Месопотамије

Суочена с мењајућим Блиским истоком, америчка администрација не успева да осмисли нове иницијативе за турбулентни регион, показује управо завршена посета шефа Беле куће Израелу и Јордану, али за утеху остаје да је Барак Обама научио важне лекције из Ирака.

Десет година је прошло откако је Џорџ В. Буш покренуо инвазију на Ирак, могуће највећу стратешку грешку америчке послератне историје која ће САД коштати много жртава, новца и моралног престижа остављајући Ирак у рушевинама из којих није у стању да се извуче ни после повлачења америчких војника 2010.

Био је то приватни рат који је Буш, правдајући га борбом против тероризма, повео на исфабрикованим причама о ирачком оружју за масовно уништавање и везама Садама Хусеина с Ал Каидом и другим џихадистима.

Рат без стварног повода. Ирак није никога напао, није био умешан у тероризам против Америке. Погрешан рат у погрешно време с погрешним мотивима.

Рат без оправдања, незналачки вођен уверењем у способност САД да освоје „срца и душе” Ирачана и уведу их у демократију.

Рат без излазне стратегије, са катастрофалним последицама по земљу која је деценије пре тога провела под бруталном диктатуром, потом и удара спољних санкција.

Рат који је однео животе 4.426 америчких војника и најмање 112.000 ирачких цивила. Амерички трезор је испразнио за 1.000 милијарди долара, мада нобеловац Џозеф Стиглиц тврди не мање од 5.000 милијарди долара.

Отпочет на лажима, завршио је као трагична метафора америчке осионости и британске понизности. Увео је САД у сукоб с традиционалним европским савезницима попут Француске и Немачке, а бахата унилатералност изазвала је одбојност највећег дела света.

Колико папа има дивизија, сетио сам се, посматрајући церемоније у Ватикану, оне чувене Стаљинове реченице. Сила и само сила. Како лако државе и појединци упадају у замку осећаја силе, а како је тешко излечење од последица надмености.

Промена режима била је само један од циљева на агенди Буша и његове „коалиције вољних”. Ранчер из Тексаса, Месија из Вашингтона, Буш је желео да донесе демократију Блиском истоку, слободу која не би била „амерички поклон свету” већ „божији поклон човечанству”.

Прво поглавље, рушење Садама, најкраћи је део трагичне ирачке саге. Без оружја за масовно уништавање – што ће касније потврдити 391.832 војна документа – диктатор је брзо капитулирао. Али, и Буш је био рањен: почео је да губи кредибилитет на све стране.

Распуштањем ирачке армије и уништавањем јавног реда, окупатори су земљу увукли у атмосферу потпуног бесправља. Криминалци, лопови и отпадници срушеног режима први су попунили вакуум.

Ускоро ће ка Ираку кренути разне групе џихадиста и исламских терориста, претварајући земљу у пакао бруталних секташких обрачуна већинских шиита који никада нису управљали земљом и мањинских сунита привилегованих у време Садама. Више од два милиона Ирачана напушта „ослобођени Ирак”.

Потом две речи, Абу Граиб, уништавају 2004. и оно мало илузије о Јенкијима као слободарима који се боре за „душу и срце” Ирачана. Тортура у затвору западно од Багдада наноси непоправљиву штету окупатору, одређује будући ток рата и односа САД с муслиманским земљама.

Престиж Америке као лидера слободног света никада није пао тако ниско.

Да ли се исплатило? Да ли је створен демократски Ирак у коме се поштују људска права? Не.
Некада једна од најутицајнијих држава арапског света, Ирак је данас препуштен себи, својим непрекинутим секташким обрачунима између већинских шиита који први пут контролишу власт и сунита који су управљали у Садамово време.

Ирак је суверен, како је рекао Обама, али није стабилан. Централни делови земље су тужна прича. Главни град је преграђен зидовима и запрекама а баналност свакодневног насиља и бомбаши самоубице постали су део чудне комбинације прогреса и регреса.

То што су Ирачани до сада три пута могли слободно да гласају за кандидате који и даље пролазе филтер бивших окупатора не значи много. Своје мишљење могу слободно да кажу наглас у чајџиници, али кога на власти њихово мишљење занима?

Од времена Садамове једностраначке БААС диктатуре улетело се у доба сталних конфронтација партија које, трујући свеопшти живот, претендују да су Алахови представници на земљи.

Многи Ирачани узнемирени су због начина на који је премијер Нури ал Малики одабран, и изабран. Влада националног јединства окупила је шиите, суните и Курде, али није у стању да влада.
Партнери у влади премијера редовно сумњиче да жели да постане шиитски диктатор.

Сунитски потпредседник побегао је из земље пре више од годину дана пошто је био оптужен за тероризам. Гувернер централне банке отпуштен је због корупције.

Ирак је из рата изашао неспреман за демократију. Седам година окупације су до те мере дотукли Ирак да га се Арапско пролеће није ни дотакло.

Једино што је Обама могао да учини јесте да повуче војнике. Ништа више од тога. Разлог што је његова блискоисточна политика неинвентивна треба тражити у рушевинама Месопотамије.

Обами може да се замери што у израелско-палестинском замрлом дијалогу изиграва посредника који би да избегне посредовање. Што хвали демократске покушаје Арапског пролећа, док истовремено дадиља најгоре аутократе Залива. Што није у стању да нађе одговоре на суживот с новим феноменом политичког ислама...

Има тога још, али нови председник научио је једну од најважнијих лекција. Ону која се тиче силе.
Пошто је повукао војнике из Ирака и најавио да ће 2014. учинити исто у Авганистану, станар Беле куће је из ситуације у ситуацији показивао да нема намеру да себе, Америку и свет увлачи у катаклизме непредвидљивих домета.

Обамина администрација препустила је Британцима и Французима војну интервенцију у Либији. Из Вашингтона нећете чути гласне позиве на интервенцију у Сирији. Када су се Европљани (Французи) војно ангажовали у Малију, Америка је остала по страни.

Обама је веома обазрив и када је реч о потенцијално најексплозивнијој теми: спорном нуклеарном програму Ирана.

Биће да је свестан опасности да у Вашингтону има довољно оних који сматрају да би се са иранским ајатоласима које оптужују да праве атомску бомбу требало обрачунати по истој рецептури као и са Садамом Хусеином. Припреме за производњу иранске бомбе нигде нису доказане, али резолуција која би омогућила рат већ се спрема у Сенату.

Свестан да би геополитичка цена рата против Ирана била још скупља него она плаћена у Ираку, председник је ове недеље потврдио посвећеност САД свом савезнику за сва времена, Израелу, али је нашао начин да ратоборном премијеру Бенјамину Нетанјахуу поручи да још има простора за дипломатију са Техераном, да треба пустити да санкције према Ирану учине своје, а да слање бомбардера увек остаје као „последња опција“.

Данас се ретко ко неће сложити са оценом да је трагедија Ирака могла да се избегне. Зато је данас важно рећи да трагедију Ирана треба избећи по сваку цену. Нисам сигуран да је Обама имао довољно времена да Нетанјахуу пренесе шта је све научио од Џорџа В.