У гостима код Путина

Председник Кине Си Ђинпинг боравио је протеклог викенда у тродневној посети Русији. Већ и сама чињеница да је за први званичан излазак у иностранство новоустоличени лидер најмоногољудније државе на планети одабрао баш ову земљу, јасно указује кога Пекинг сматра за главног пословног партнера, али и релевантног саговорника по многим питањима у међународним односима.

Подсетимо, вредност трговинске размене између Русије и Кине достигла је у прошлој години 88,16 милијарди долара, што је за чак 11,2 процента више него у претходној години. Циљ Сиове посете, како преносе кинески извори, је да до 2015. ова размена досегне магичних 100 милијарди. При томе, главну ставку у размени добара две државе чине енергенти. Наиме, Кина је, у овом часу, њихов највећи потрошач на планети, Русија највећи произвођач. Имајући у виду и чињеницу да су две земље и географски непосредне комшије, упућеност једне на другу наметнула се – природно.

Кина је већ сада друга по снази економија света, одмах иза САД, а како говоре процене, већ за коју годину биће на самом челу ове листе. Није стога чудно што је руски председник Владимир Путин, уочи посете, изјавио како жели да „кинески ветар усмери у руска економска једра“. А темпо развоја источног економског џина, у многоме је ослоњен управо на Руске енергенте.

Није само трговина оно што зближава највећу са најмногољуднијом земљом на свету. Обе су током новије историје покушавале, са мање или више успеха, да изграде друштво различито од онога којим се дичи западни део планете. Пут којим су у тим настојањима ишли, и тачка до које су стигли, свакако су утицали на то да се будућности окрену са далеко више прагматизма и много јаснијом визијом шта им је чинити.

Према писању Дмитрија Косирјева, политичког аналитичара агенције РИА „Новости“: „Русија и Кина су, како стоји у договореним (и већ потписаним) споразумима, истински „стратешки партнери“, наши интереси у многоме су подударни и нигде не прелазе у озбиљније неспоразуме. При томе, ово партнерство – продукт је мишљења не толико руководстава, него и већег дела житеља две земље, уз усклађену политичку филозофију и спознају сопствене улоге и обавеза у свету, уопште“.

Истини за вољу, руско-кинеско добросуседство у прошлости је у више наврата довођено у питање. Посебно у време, такозваног, „хладног рата“. У сећањима житеља са обе стране границе и даље се врти седмомесечни оружани сукоб из 1969. а посебно онај његов део који се одвијао у области острва Женбао, по кинеском, или Дамански, како га називају Руси. Сећају се и када је, давних шездесетих, неких 60.000 Ујгура прешло из Кине у Русију, тачније, Совјетски савез, бежећи од немаштине у којој су живели у домовини. Кина је тада оптужила комшије за субверзивну делатност.

Од тада, две земље су прошле кроз многа искушења, Совјетски савез више не постоји, социјализам који су градиле замењен је прагматичнијим гледањем на ствари и сазнањем да је пред „пут у светлију будућност“ неопходно, пре свега, сопственим грађанима обезбедити пристојан живот.

Важан моменат посете кинеског председника Русији свакако је чињеница да су се у петак у Москви сусрела двојица лидера пред којима стоји довољно времена да годинама које су испред њих дају лични печат. Путин је изабран на трећи мандат пре мање од годину дана, а Си је свој први мандат шефа државе започео недавно. Ипак, да ни Кинез није почетник у новом послу сведочи његова изјава у којој истиче одличне односе са руским колегом: „Увек се један другоме обраћамо отвореног срца. Ми смо добри пријатељи“.

Управо та блискост у погледима најављује да је руско-кинески двојац спреман да мења актуелну слику света и да оконча глобалну хегемонију САД. То је, уосталом, могло да се наслути и сврставањем на исту страну барикаде када је реч о кризи у Сирији, па и Северној Кореји и Ирану, али и по другим врућим темама у свету, попут бриге за људска права.

Све поменуто не значи, наравно, да се интереси Русије и Кине поклапају баш у свим тачкама. Уосталом, реч је о великим државама и свакако треба очекивати да, ту и тамо, дође и до размимоилажења у ставовима. Ако ни због чега друго, а оно већ из саме чињенице да је Русија и европска земља, а не само азијска, што јој намеће и другачије обавезе и специфичне приоритете. Посебно сада када на „старом континенту“ мало шта ваљано функционише. Додајмо да је и економски раст оно што разликује азијске комшије. Док је кинески бруто домаћи производ у 2012. порастао за 7,8 процената, руски је достигао тек 3,5 одсто. 

Такође, обе земље имају различите интересе у земљама Централне Азије, где су и велике залихе енергената. Не треба ни подсећати да су те земље у прошлости, углавном, биле чланице СССР-а, а тиме и руске сестринске републике. Кина, очигледно, не жели да се на овим просторима посебно надмеће са суседом. Оно што је до сада урађено, углавном, се сводило на потискивање западних, али не и руских компанија.

Са друге стране, а према речима Андреја Грозина: „Ако је Си Ђинпинг одлучио да на свом првом путовању ван граница домовине посети Москву, то не значи да Пекинг себе види у истом чамцу са Русијом. Кинезе не одушевљава радикализам руског политичког мишљења, и они не желе да се одређују по формули – или са Русијом, или са САД. Склонији су формули – и са Русијом и са САД.