U gostima kod Putina

Predsednik Kine Si Đinping boravio je proteklog vikenda u trodnevnoj poseti Rusiji. Već i sama činjenica da je za prvi zvaničan izlazak u inostranstvo novoustoličeni lider najmonogoljudnije države na planeti odabrao baš ovu zemlju, jasno ukazuje koga Peking smatra za glavnog poslovnog partnera, ali i relevantnog sagovornika po mnogim pitanjima u međunarodnim odnosima.

Podsetimo, vrednost trgovinske razmene između Rusije i Kine dostigla je u prošloj godini 88,16 milijardi dolara, što je za čak 11,2 procenta više nego u prethodnoj godini. Cilj Siove posete, kako prenose kineski izvori, je da do 2015. ova razmena dosegne magičnih 100 milijardi. Pri tome, glavnu stavku u razmeni dobara dve države čine energenti. Naime, Kina je, u ovom času, njihov najveći potrošač na planeti, Rusija najveći proizvođač. Imajući u vidu i činjenicu da su dve zemlje i geografski neposredne komšije, upućenost jedne na drugu nametnula se – prirodno.

Kina je već sada druga po snazi ekonomija sveta, odmah iza SAD, a kako govore procene, već za koju godinu biće na samom čelu ove liste. Nije stoga čudno što je ruski predsednik Vladimir Putin, uoči posete, izjavio kako želi da „kineski vetar usmeri u ruska ekonomska jedra“. A tempo razvoja istočnog ekonomskog džina, u mnogome je oslonjen upravo na Ruske energente.

Nije samo trgovina ono što zbližava najveću sa najmnogoljudnijom zemljom na svetu. Obe su tokom novije istorije pokušavale, sa manje ili više uspeha, da izgrade društvo različito od onoga kojim se diči zapadni deo planete. Put kojim su u tim nastojanjima išli, i tačka do koje su stigli, svakako su uticali na to da se budućnosti okrenu sa daleko više pragmatizma i mnogo jasnijom vizijom šta im je činiti.

Prema pisanju Dmitrija Kosirjeva, političkog analitičara agencije RIA „Novosti“: „Rusija i Kina su, kako stoji u dogovorenim (i već potpisanim) sporazumima, istinski „strateški partneri“, naši interesi u mnogome su podudarni i nigde ne prelaze u ozbiljnije nesporazume. Pri tome, ovo partnerstvo – produkt je mišljenja ne toliko rukovodstava, nego i većeg dela žitelja dve zemlje, uz usklađenu političku filozofiju i spoznaju sopstvene uloge i obaveza u svetu, uopšte“.

Istini za volju, rusko-kinesko dobrosusedstvo u prošlosti je u više navrata dovođeno u pitanje. Posebno u vreme, takozvanog, „hladnog rata“. U sećanjima žitelja sa obe strane granice i dalje se vrti sedmomesečni oružani sukob iz 1969. a posebno onaj njegov deo koji se odvijao u oblasti ostrva Ženbao, po kineskom, ili Damanski, kako ga nazivaju Rusi. Sećaju se i kada je, davnih šezdesetih, nekih 60.000 Ujgura prešlo iz Kine u Rusiju, tačnije, Sovjetski savez, bežeći od nemaštine u kojoj su živeli u domovini. Kina je tada optužila komšije za subverzivnu delatnost.

Od tada, dve zemlje su prošle kroz mnoga iskušenja, Sovjetski savez više ne postoji, socijalizam koji su gradile zamenjen je pragmatičnijim gledanjem na stvari i saznanjem da je pred „put u svetliju budućnost“ neophodno, pre svega, sopstvenim građanima obezbediti pristojan život.

Važan momenat posete kineskog predsednika Rusiji svakako je činjenica da su se u petak u Moskvi susrela dvojica lidera pred kojima stoji dovoljno vremena da godinama koje su ispred njih daju lični pečat. Putin je izabran na treći mandat pre manje od godinu dana, a Si je svoj prvi mandat šefa države započeo nedavno. Ipak, da ni Kinez nije početnik u novom poslu svedoči njegova izjava u kojoj ističe odlične odnose sa ruskim kolegom: „Uvek se jedan drugome obraćamo otvorenog srca. Mi smo dobri prijatelji“.

Upravo ta bliskost u pogledima najavljuje da je rusko-kineski dvojac spreman da menja aktuelnu sliku sveta i da okonča globalnu hegemoniju SAD. To je, uostalom, moglo da se nasluti i svrstavanjem na istu stranu barikade kada je reč o krizi u Siriji, pa i Severnoj Koreji i Iranu, ali i po drugim vrućim temama u svetu, poput brige za ljudska prava.

Sve pomenuto ne znači, naravno, da se interesi Rusije i Kine poklapaju baš u svim tačkama. Uostalom, reč je o velikim državama i svakako treba očekivati da, tu i tamo, dođe i do razmimoilaženja u stavovima. Ako ni zbog čega drugo, a ono već iz same činjenice da je Rusija i evropska zemlja, a ne samo azijska, što joj nameće i drugačije obaveze i specifične prioritete. Posebno sada kada na „starom kontinentu“ malo šta valjano funkcioniše. Dodajmo da je i ekonomski rast ono što razlikuje azijske komšije. Dok je kineski bruto domaći proizvod u 2012. porastao za 7,8 procenata, ruski je dostigao tek 3,5 odsto. 

Takođe, obe zemlje imaju različite interese u zemljama Centralne Azije, gde su i velike zalihe energenata. Ne treba ni podsećati da su te zemlje u prošlosti, uglavnom, bile članice SSSR-a, a time i ruske sestrinske republike. Kina, očigledno, ne želi da se na ovim prostorima posebno nadmeće sa susedom. Ono što je do sada urađeno, uglavnom, se svodilo na potiskivanje zapadnih, ali ne i ruskih kompanija.

Sa druge strane, a prema rečima Andreja Grozina: „Ako je Si Đinping odlučio da na svom prvom putovanju van granica domovine poseti Moskvu, to ne znači da Peking sebe vidi u istom čamcu sa Rusijom. Kineze ne oduševljava radikalizam ruskog političkog mišljenja, i oni ne žele da se određuju po formuli – ili sa Rusijom, ili sa SAD. Skloniji su formuli – i sa Rusijom i sa SAD.