Изгубили смо кантар

Македонски театролог Ристо Стефановски је права позоришта енциклопедија. Своје богато позоришно искуство и памћење преточио је у 12 књига обједињених у циклусу „Театрологија у Македонији”. Овај витални уметник недавно је био гост Београда, у својству члана жирија овогодишњег 12. по реду међународног позоришног фестивала „Славија 2013”. Била је то прилика да евоцира успомене на своје студентске дане, будући да је дипломирао на Факултету драмских уметности у Београду, да размени искуства са овдашњим пријатељима и колегама, попије понеку чашицу српске шљивовице и прошета Теразијама.

Стефановски је ФДУ у Београду уписао 1949. године у класи Јоже Лауренчића у којој су били и глумци Љуба Тадић, Марко Тодоровић, Слободан Перовић, Бора Тодоровић и други. Овај неуморни уметнички трагач театрологијом се бави више од пола века, а свој животни и позоришни дневник непрестано води од 1946. године.

– У Београду сам оставио своју младост и најбоље животне године. Били смо гладни као студенти те 1949. године. Нисмо имали ни хлеба да једемо, али смо били смо пуни елана, наде, вере у будућност. У позоришту је живот мало чудан. Када причам о свом животу, сетим се приче „У цара Тројана козје уши”. Нисам увек мога да кажем све што мислим о политичким догађањима, стању у држави, зато сам своја размишљања бележио у дневнику. Мислио сам да ће ми када остарим то бити добро штиво за читање. Међутим, испало је да ми та грађа много користи. Био сам глумац у позоришту, али нисам знао да морам и неке друге квалитете да имам, да се нађем наруку појединим људима, прича Стефановски, који је чак 33 године провео на руководећим местима у македонским позориштима.

Управник Драмског театра у Скопљу Ристо Стефановски је био пуних  27 година и шест година Македонског народног театра. У том периоду освојио је многобројна уметничка признања, а Стеријину награду за животно дело у Новом Саду добио је 1978. године.

– Био сам управник пуне 33 године и исто толико година сам смењиван. Одговорно тврдим: управник никада не треба да буде глумац, редитељ, ни драмски писац јер они никада неће дозволити да бољи од њих изађе на сцену. Живео сам и радио у времену када су се знала позоришна правила. Ако су негативни извештаји са благајне, управник више нема шта да тражи на руководећем месту. Принцип рада је био јасан: пре подне пробе, увече представе. Радило се истински, са пуно ентузијазма, али смо имали и пристојне плате. У међувремену се много тога променило. Изгубили смо кантар, меру. Медиокритети и хохштаплери су искористили своју шансу и направили нам пакао од живота – прича Стефановски и коментарише:

– Турбуленције на Балкану су нас скупо коштале. Неко је хтео да нас подели. Није то била наша жеља. Ми смо то најмање желели. Било је лоших ствари у оном времену, али сам мислио да ћемо као паметни људи када дође до таквог преврата сести и направити рачуницу. Међутим, насели смо. Сада чупамо косу са главе.

Са Ристом Стефановским разговарали смо у фоајеу позоришта „Славија”. Овај времешни Македонац, иначе стриц познатих уметника Влатка и Горана Стефановског, говорио је о протеклом времену без зазора и отклона.

– Све животиње које нису знале да се прилагоде умирале су, губила им се врста, има и ту неко правило прилагођавања. Нас је социјализам покварио, увео је принцип да је нерад квалитет. Самоуправљање је изродило нераднике, окупило згубидане на једном месту. Престали смо да радимо, да се понашамо као људи. Сви смо тражили државну службу, нико није покушавао ништа да ради и – ево докле смо дошли.  Како даље, не знам – закључује Стефановски.

Б. Г. Требјешанин