Izgubili smo kantar

Makedonski teatrolog Risto Stefanovski je prava pozorišta enciklopedija. Svoje bogato pozorišno iskustvo i pamćenje pretočio je u 12 knjiga objedinjenih u ciklusu „Teatrologija u Makedoniji”. Ovaj vitalni umetnik nedavno je bio gost Beograda, u svojstvu člana žirija ovogodišnjeg 12. po redu međunarodnog pozorišnog festivala „Slavija 2013”. Bila je to prilika da evocira uspomene na svoje studentske dane, budući da je diplomirao na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, da razmeni iskustva sa ovdašnjim prijateljima i kolegama, popije poneku čašicu srpske šljivovice i prošeta Terazijama.

Stefanovski je FDU u Beogradu upisao 1949. godine u klasi Jože Laurenčića u kojoj su bili i glumci Ljuba Tadić, Marko Todorović, Slobodan Perović, Bora Todorović i drugi. Ovaj neumorni umetnički tragač teatrologijom se bavi više od pola veka, a svoj životni i pozorišni dnevnik neprestano vodi od 1946. godine.

– U Beogradu sam ostavio svoju mladost i najbolje životne godine. Bili smo gladni kao studenti te 1949. godine. Nismo imali ni hleba da jedemo, ali smo bili smo puni elana, nade, vere u budućnost. U pozorištu je život malo čudan. Kada pričam o svom životu, setim se priče „U cara Trojana kozje uši”. Nisam uvek moga da kažem sve što mislim o političkim događanjima, stanju u državi, zato sam svoja razmišljanja beležio u dnevniku. Mislio sam da će mi kada ostarim to biti dobro štivo za čitanje. Međutim, ispalo je da mi ta građa mnogo koristi. Bio sam glumac u pozorištu, ali nisam znao da moram i neke druge kvalitete da imam, da se nađem naruku pojedinim ljudima, priča Stefanovski, koji je čak 33 godine proveo na rukovodećim mestima u makedonskim pozorištima.

Upravnik Dramskog teatra u Skoplju Risto Stefanovski je bio punih  27 godina i šest godina Makedonskog narodnog teatra. U tom periodu osvojio je mnogobrojna umetnička priznanja, a Sterijinu nagradu za životno delo u Novom Sadu dobio je 1978. godine.

– Bio sam upravnik pune 33 godine i isto toliko godina sam smenjivan. Odgovorno tvrdim: upravnik nikada ne treba da bude glumac, reditelj, ni dramski pisac jer oni nikada neće dozvoliti da bolji od njih izađe na scenu. Živeo sam i radio u vremenu kada su se znala pozorišna pravila. Ako su negativni izveštaji sa blagajne, upravnik više nema šta da traži na rukovodećem mestu. Princip rada je bio jasan: pre podne probe, uveče predstave. Radilo se istinski, sa puno entuzijazma, ali smo imali i pristojne plate. U međuvremenu se mnogo toga promenilo. Izgubili smo kantar, meru. Mediokriteti i hohštapleri su iskoristili svoju šansu i napravili nam pakao od života – priča Stefanovski i komentariše:

– Turbulencije na Balkanu su nas skupo koštale. Neko je hteo da nas podeli. Nije to bila naša želja. Mi smo to najmanje želeli. Bilo je loših stvari u onom vremenu, ali sam mislio da ćemo kao pametni ljudi kada dođe do takvog prevrata sesti i napraviti računicu. Međutim, naseli smo. Sada čupamo kosu sa glave.

Sa Ristom Stefanovskim razgovarali smo u foajeu pozorišta „Slavija”. Ovaj vremešni Makedonac, inače stric poznatih umetnika Vlatka i Gorana Stefanovskog, govorio je o proteklom vremenu bez zazora i otklona.

– Sve životinje koje nisu znale da se prilagode umirale su, gubila im se vrsta, ima i tu neko pravilo prilagođavanja. Nas je socijalizam pokvario, uveo je princip da je nerad kvalitet. Samoupravljanje je izrodilo neradnike, okupilo zgubidane na jednom mestu. Prestali smo da radimo, da se ponašamo kao ljudi. Svi smo tražili državnu službu, niko nije pokušavao ništa da radi i – evo dokle smo došli.  Kako dalje, ne znam – zaključuje Stefanovski.

B. G. Trebješanin