Каква индустрија такав и извоз

Судећи по изјавама званичника, нарочито оним изнетим на такозваном српском Давосу, коначно је сазрела свест о нужности раста и развоја индустрије у Србији. За мене није било никада дилеме, на нивоу привредне развијености на коме се Србија налазила и на коме се сада налази, индустрија је морала имати кључну улогу и приоритет у развојној и економској политици. Уз то, Србија је, због погрешног концепта реформи, огромних слабости у вођењу економске, финансијске и монетарне политике и дилетантског управљања спољним дугом, постала високозадужена земља, па око 35 одсто извозних прихода одлази на отплату спољног дуга. С обзиром на чињеницу да је неподношљива лакоћа задуживања ескалирала у последњих шест месеци – поменути проценат ће брзо бити увећан – па је јасно да држава неће запасти у тешку дужничку кризу само ако буде у стању да повећа извоз. Не спорим значај извоза пољопривредних производа или прихода од туризма, саобраћаја и грађевинарства, и улагања напора и средстава да се тај приход повећа, али је због доминантног учешћа које и сада индустрија има у укупном извозу, потпуно јасно да само динамичан развој ове привредне гране, и то извозно оријентисане, може спречити упадање у тешку дужничку кризу.

И због огромне незапослености, интензиван развој индустрије, поготово извозно оријентисане, намеће се као императив. Морам, међутим, нагласити да ми приче званичника о нужности реиндустријализације – званичника који су у протеклих 12 година својим „визијама”, погрешним радом и пропуштањем да ураде оно што је било нужно – изгледају крајње неубедљиве, а питање је да ли су искрене. И, што је најважније, питање је како земљу реиндустријализовати у условима огромних интерних и екстерних ограничења.

Од тих ограничења нарочито велики значај имају: а) све тањи људски капитал, б) недостатак инвестиционих средстава и в) проблем продаје уопште, поготову оне која се остварује уз пристојну добит.

Урушавање људског капитала у Србији траје дуго. У њој годишње око 30.000 људи више умре него што се роди, па је просечна старост становника прешла 42 године и врло је вероватно да у Европи нема земље с већом просечном старошћу становника. Драстично смањење индустријске производње, до чега је дошло у периоду од 1990. године, имало је за последицу битно смањење броја индустријских радника и њиховог радног квалитета. Огроман број незапослених има годинама тај статус, што доводи до пада квалитета радне снаге.

Имајући у виду чињеницу да је Србија већ две деценије у самом врху ранг-листе земаља по интензитету „одлива мозгова”, то јест високоорганизоване радне снаге, јасно је да је проблем недостатка одговарајуће радне снаге посебно тежак када су у питању софистицирани, а поготову најсофистициранији индустријски производи. И као последица свега тога јесте врло неквалитетна структура индустрије, робног извоза, па и извоза индустријских производа у којима доминирају примарни производи. Србија је по квалитету структуре робног извоза тек на 134. месту најновије ранг-листе (од 144 земље) и пала је за 24 места у односу на 2008. годину.

Привредни развој уопште, а посебно развој индустрије, подразумева висока улагања, како динарских тако и девизних средстава, а то је и сада и дуго ће бити врло тешко остварити. По висини националне стопе штедње Србија се налази тек на 93. месту и мали су изгледи да се по том основу у догледној будућности могу обезбедити знатна средства за инвестиције. Мала је шанса да ће се акумулативност привреде, па и индустрије Србије, брзо битније поправити. Врло је проблематично испољавање веровања и обећања званичника и неких академских економиста (најчешће оних повезаних с влашћу и државним институцијама) о знатном приливу такозваних страних директних инвестиција у наредним годинама. Све тежа друштвена и економска криза у Србији, економска криза у ЕУ, тешка криза у земљама у окружењу и низ других фактора имали су за последицу да су приходи по основу такозваних страних директних инвестиција у 2012. години износили мање од једне милијарде евра и били су осетно мањи него у 2011.

По мом уверењу, чак и ако дође до превазилажења дубоке економске кризе у свету (што је крајње неизвесно), због наших унутрашњих тешких ограничења, мала је вероватноћа да ће прилив страног инвестиционог капитала у Србију у наредним годинама бити осетније повећан.

Професор универзитета

Сутра: Куле у облацима