Како исправити погрешна схватања о Србији

Осим што се после четвородневне посете Србији, како каже, враћа у Њујорк тежи него што је дошао, потпредседник издавачке компаније „Форбс” каже да намерава да рашири „информације које би исправиле многа погрешна схватања о Србији због којих много нису тражили могућности да улажу овде, а тих могућности имају”.

„Влада Србије, према свему судећи, жели да пошаље поруку да постоје те могућности и да успостави политику која охрабрује стране инвеститоре”, каже у разговору за „Политику” Форбс. „Али им је неопходна платформа да би послали ту поруку и бићу пристрастан па ћу рећи да мислим да је ’Форбс’ најбоља платформа да се пошаље порука пословној заједници.”

Да ли је могуће поправити слику Србије у свету бизниса?

Постоје земље које нису биле превише поштоване, а сада су миљеници пословних људи, као што је, на пример, Мјанмар. Пре две године Мјанмар је био апсолутни табу, без икаквих инвестиција, а сада сви желе да су тамо. Са инвестицијама најпре улазе географски најближе земље а потом их следе и остали. Пре 20 година Јужна Африка је исто тако одједном била дестинација са огромним могућностима за инвестиције. Стога је Србији само потребно да буде боље представљена пословној заједници.

Али, на прошлогодишњој „Форбсовој” листи најбољих земаља за бизнис, Србија је била на 90. месту и тиме била скоро најгоре рангирана земља на западном Балкану. Шта Србија треба да уради да промени услове за пословање и улагање?

Владини програми, о којима сам чуо на састанку са министром финансија, представљају веома позитиван корак и дају могућности у многобројним секторима за којима постоји потражња. Само је неопходно то разгласити, јер вам не помаже ако имате услове за пословање а о њима нико не зна. Премијер је једна веома ангажована личност која говори страствено и убедљиво. Уколико људи који дођу буду прихваћени бар упола како сам ја прихваћен ових дана овде, мислим да ће бити веома изненађени. А бизнисмени су прагматични, при чему добри бизнисмени виде шансе не само за себе и своје деоничаре, већ и шансе како могу да помогну земљи домаћину.

Али пре него што дођу овде, морају и да чују нешто о Србији. Шта би требало да чују амерички инвеститори како би их то привукло да дођу?

Они морају да знају каква је тренутна ситуација, који су тренутни ставови владе и које су иницијативе и могућности на располагању. То није само питање приче шта влада намерава да уради, већ мора и то да спроводи. „Фијат” може да вам буде добар портпарол, јер они знају шта се дешава. Не бих да обесхрабрујем, али важан је и политички моменат и увек постоје и неке политичке потешкоће. Ипак, пословни људи, осим када су физички угрожени, искористиће сваку прилику која им се пружа, али важно је и да политичари разговарају и нађу шансе за инвеститоре.

Какву регионалну конференцију за инвеститоре намерава „Форбс”  да организује у Београду?

То је једна од многих платформи које организујемо широм света за привлачење страних инвеститора. Такве конференције организујемо и у оквиру САД где се 50 гувернера буквално међусобно боре да привуку улагаче у своју савезну државу.

Прошле године у Србији је било речи о евентуалном доласку и инвестицијама телекомуникационог магната Карлоса Слима, према „Форбсовој” листи, најбогатијег човека на свету. Причали сте у току посете и са директором „Телекома Србија”, да ли то наговештава нешто?

Када се помену телекомуникације, одмах се помисли на Карлоса Слима, будући да је најбогатији на свету. Он увек тражи могућности за улагање, али не знам да ли ће доћи и овде. Оно што је сигурно јесте да он сада има монопол у својој земљи (Мексику) и он како добар бизнисмен добро зна да ће се то ускоро променити, због чега му требају нове могућности за улагање. Не могу да кажем да ће дефинитивно доћи у Србију, али знам да увек тражи могућности да настави раст своје компаније.

Који би привредни сектори у Србији могли да буду интересантни за америчке улагаче?

То су телекомуникације, енергетски сектор, али и производња јер имате обучену радну снагу за релативно ниску цену рада. Сви схватају да то неће трајати заувек, јер са напретком и људи морају да буду више плаћени, и то је позитивна ствар. Међутим, ако Немачка и даље може да буде произвођачка земља, то значи да цена рада не мора увек да буде пресудна за производњу. Чак и САД сада враћају производњу на своју територију.

Пољопривреда је још један сектор који има велики потенцијал овде. На пример, најбогатији човек на Тајланду улаже у хај-тек индустрију, али добар део његових улагања јесте у пољопривреду и индустрију хране. Његова компанија је сада огромна у Кини, а верујем да би желео да дође и на европско тржиште, а Србија би ту могла да буде интересантна за улагање јер он разуме шта су шансе. Примера ради, он је први схватио да Американци не једу пилеће главе, вратове и ноге, па је почео да увози огромне количине тих пилећих делова који су у Азији саставни део тамошње кухиње.

Осим тога, овде је могуће свашта видети, тако да и туризам може да буде шанса за инвестиције.

Прва особа из Србије која је 2007. успела да уђе на „Форбсову” листу најбогатијих људи на свету јесте Мирослав Мишковић, који је сада у притвору због истраге која се води против њега. Колико често особе са „Форбсове” листе у једном делу свог живота заврше у затвору?

Сигуран сам да он није први, али да неће бити ни последњи. Ми смо новинари, а не судије. Наш посао је да откријемо да ли имају богатство, а на земљи је да открије да ли су га стекли легално или не. Такве ствари се дешавају и у САД. На пример, власник аукцијске куће „Садебис” је осуђен на годину дана затвора јер је организовао картел са осталим аукцијским кућама.

Ви сте познати као колекционар уметнина али и донатор музеја. Као један од оснивача Међународног савета Лувра, шта бисте предложили властима које се баве културом, као и директорима водећих музеја у Србији, који већ дуже време не успевају да реновирају музеје и да их отворе за јавност?

Кључно је да се створи мотивација за то у самој земљи. У Америци је лична филантропија веома важна, и то не само због ослобађања од пореза. Али и земље, као што је Француска, у којој је искључиво држава била задужена за давања у области културе, схватају да не могу све саме па зову у помоћ и остале. Када помажем Лувру, размишљам и о томе да годишње два милиона Американаца посети тај музеј и да тиме и њима помажем. Али ту постоји и глобални аспект, јер тај музеј посећују људи широм света. Уколико више људи буде посећивало Србију, њена веома бројна дијаспора могла би да буде заинтересована да помогне обнови институција културе.