Идеал човекове слободе

На врхунцу своје играчке каријере, средином деведесетих, Ашхен Атаљанц је "преломила" и отишла из Београда. Једна од највећих српских балерина, победница на светском првенству у Јапану, до тада је у националном театру већ остварила незаборавне улоге у водећим представама класичног репертоара.

Када, данас, уметница неоспорне харизме и запањујуће, блиставе физичке лепоте и чистоте мисли боље размисли, намеће јој се невероватан закључак. Њена прича, сматра, умногоме је другачија.

Иако рођена у Београду, када се све сабере, произилази да је ту најмање живела.

Најпре, стицајем околности и избором њених родитеља, до тринаесте године провела је у Словенији, Хрватској, Босни. Потом, можда и не према властитом хтењу, балерину која је наступала на плесним подијумима у Европи, Америци, Африци и Азији и сарађивала са најзначајнијим кореографима данашњице посао је одвукао од Београда. Понекад јој се учини, није прејака реч, да је била приморана да оде.

Дугогодишња миљеница београдске публике, особа изузетног људског, карактерног и интелектуалног потенцијала неко време провела је у Мутаповој улици, а затим и у Панчеву. Међутим, она оставља могућност да Београд, може бити, недовољно познаје. Да са појединим деловима града није довољно интимна, онако рођачки присна.

Грациозна, танана, вретенаста, у ставу и покрету одмерена, једноставна, господском благошћу даривана, Ашхен Атаљанц,  заносна богиња игре, како је критичари ословљавају, последњих месеци поново је у Београду. Тачније, од септембра је на релацији између Београда и Милана.

Луксуз за човека

После десет година живота у Италији и наступа широм света са "Атербалетом", балерина је тренутно на Дорћолу. Да ли је то уједно и њено коначно пребивалиште, ни сама није начисто. Тренутно се њене мисли ломе на тој нимало лакој животној и професионалној дилеми. Једино у шта је сигурна јесте да, где год да се налази, она овом граду припада целим својим бићем, животним и уметничким.

Тога је, каже, постала нарочито свесна  када је недавно са Микелеом Меролом, познатим италијанским редитељем и кореографом, пролазила својом омиљеном београдском улицом. У Зетској  је пронашла место за ничим спутану машту и истину.

Неоптерећена близином Скадарлије и њене песничке традиције, за Ашхен Атаљанц  Зетска улица је нешто посебно. Она је приближан идеал човекове слободе. Место које човеку даје да буде оно што јесте, да буде свој. Зетска улица човеку пружа луксуз да буде човек.

– Невероватно. Та улица се налази у строгом центру Београда. Повезује Скадарску и Цетињску улицу. Толико је малена и сеновита да изгледа као да у њој влада вечити мир. Нема буке, никада жагора. Успела је, барем за сада, да умакне технолошкој помами и хистерији трећег миленијума. Она човеку оставља малену привилегију. Иако се о Зетској, чини ми се, не говори често и уједно мало зна, она је чаробни простор. У њој се још сања, воли и дише. Спорије се хода, лакше се мисли. Као да је време прикочило у њој. С једне стране, она се наслања на скадарлијску калдрму, на самом ћошку су сликарска галерија и чесма. У себи чак носи димензију и радост медитеранских  кривудавих, поплочаних сокака. За мене она поседује страховиту моћ. Иако има неколико кућних бројева, стаје у неколико корака, она може да оснажи човека, да му врати душевну снагу. Волела бих да станујем у Зетској – каже Ашхен Атаљанц која је недавно у Позоришту на Теразијама представом "Ла Капинера" обележила две деценије уметничког рада.

Страх од непознатог

Балерина са међународном репутацијом примећује да се у Београду јављају неке од назнака европског живота.

– Девет година нисам живела овде, читав свет сам обишла неколико пута, у естетском и вредносном смислу видела фантастичне градове, али сам се Београду увек враћала. И по мојим пријатељима који живе у иностранству, видим да смо сви чврсто везани за град и земљу у којој смо рођени. Та врста патриотизма није својствена свим народима. И када сам имала највеће кризе, довољно ми је било да дођем овде. Да се сретнем са онима који су ми најважнији. Јер, признаћете, идентитет и комплетну слику о једном граду не одређују толико његове зграде, колико људи. Барем смо ми тако схватили – да дух и универзалну лепоту једног града највише чине људи – мишљења је наша саговорница. Недостатак информација и окренутости ка европским кретањима она означава као велику препреку. Будуће генерације младих уметница види као значајан генератор промена у друштву.

– Нажалост, неки људи никада нису отишли из Београда. И свака врста њихових критика је, заправо, страх од новог. Од непознавања токова у свету. А та врста страха и незнања је најпогубнија – сматра она. С друге стране, увиђа да се у најновије време јављају појачане миграције ка Београду. И сама је пред једном врстом такве одлуке. За сада је извесно да ће балерина до краја позоришне сезоне остати на Дорћолу.