Сијалица и драма на истом кантару

Нови Закон о јавним набавкама који би требало да ступи на снагу 1. априла није уважио елементарне чињенице на којима се темељи пракса позоришног рада свуда у свету. Домаћим театрима, поред осталог, налаже се и спровођење јавних набавки у случају ангажовања уметничких стваралаца: писаца, редитеља, глумаца, оперских певача, композитора, костимографа, сценографа...

Тако су установе културе доведене у апсурдан положај. Значи ли то да ће према одредбама Закона о јавним набавкама позоришне куће морати да расписују конкурсе за драмске писце од којих очекују да напишу текст одређеним поводом, односно за редитеља који ће поставити то дело на сцени? Ко ће седети у тендерској комисији која ће одређивати судбину нових драма Душана Ковачевића или Љубомира Симовића, односно да ли може „јавно да се набави” глумачки ангажман Небојше Глоговца, Горице Поповић или Ивана Босиљчића за тумачење Хамлета, Ромеа или Јага?

Слична ситуација је и са библиотекама, музејима, издавачким кућама.

Тим поводом реаговале су позоришне куће отвореним писмом упућеним премијеру Ивици Дачићу, Министарству финансија и привреде, Управи за јавне набавке, Министарству културе и информисања и Секретаријату за културу града Београда апелујући да се у оквиру законских могућности обезбеди изузимање програмских активности установа културе из примене новог Закона о јавним набавкама.

„Избор драмских писаца, редитеља, сценографа, композитора, глумаца, или оперских певача и балетских солиста, по природи посла који се обавља у позоришту, није подложан поступку јавних набавки, јер циљ рада у театру није могуће процењивати финансијским параметрима, већ се он процењује уметничким критеријумима”, наводи се у писму које су потписали Југословенско драмско позориште, Атеље 212, Београдско драмско позориште, Битеф театар и многе друге куће културе у којем постављају отворена питања:

Да ли је циљ овог закона контрола потрошње буџетских средстава, повећање ефикасности рада позоришта или урушавање уметничких и креативних капацитета нашег театарског живота, односно вишеструко повећање броја запослених административних радника у институцијама културе и уметности?

Значи ли то да ће према одредбама Закона о јавној набавци тендерска комисија, у којој ће по логици ствари седети административни службеници, давати коначни суд о избору фестивалских селекција, редитеља, глумаца?

Ко ће и како мерити вредност драмског штива, редитељског искорака, глумачке бравуре?

Не постоји кантар који ће моћи веродостојно на истом тасу да измери квалитет сијалице, папира, оловке и уметничког рада који према одредбама овог закона подлежу истим актима.

Контрола утрошених средстава за програме институција културе је неминовна. Квалитет уметничког рада ипак мора да буде заштићен.