Осми круг пакла

Истиче 11 дана пакла које српски политичари броје до почетка осме, уверавају одлучујуће, рунде преговора Београда и Приштине. „Драматично као пред Дејтон и Рамбује”, каже леденим гласом онај млађани председников саветник који је победио сваку мимику.

Пошто немају много избора него да се споразумеју, изгледа да се преговарачи неуобичајено ефикасно приближавају компромису после две године болног дијалога.

Утисак је да сви желе брз договор – Београд зарад добијања датума за почетак преговора о чланству, Приштина због потписивања Споразума о стабилизацији и придруживању. Баронеса Ештон их у томе охрабрује свесна да је и њена политичка будућност увезана са судбином договора.

Американци посматрају из прикрајка, ако затреба издиктирају неке услове. Несумњив је отпор који Вашингтон показује на сваку помисао да би север Косова могао да личи на Републику Српску – чему је свакако допринео Милорад Додик који је мало-мало судбину Српске повезивао с Косовом.

Истовремено, политичари на обе стране, а посебно српске која чини веће уступке, тврде да споразум није због ЕУ, већ због – народа.

Нисам приметио да се народ поводом Дана Д посебно узбудио, ако се уопште узбудио упркос чињеници да нас медији баражном ватром засипају Косовом. Има то своје објашњење: од вишегодишњег замора до неверице да ће договори, ако до њих и дође, ишта битно променити тужну свакодневицу живљења.

И док нас политичари уверавају да пролазе дане пакла како би донели нормализацију, сумњам да је тај процес, засад, отишао много даље од бриселске канцеларије у коју се повремено убацују преговарачи две стране.

Људе то много не занима јер од почетка уопште нису били укључени у одлучивање. Обамрли су и препуштени судбини. Ситуација која погодује тоталитаризму, али то је већ друга тема.

Како у договорима са обе стране није учествовало више од десетак политичара, то може да се покаже као опасан изазов јер примена споразума захтева најширу подршку. Власт то не може да изгура сама. Чак ни подршка опозиције није довољна.

Зашто Срби с Косова нису били више консултовани? Шта ће бити са захтевом Срба са севера који траже директан контакт с Приштином? Како је могуће да Дачић и Тачи директно разговарају, а да Београд и даље – попут увређене госпођице – игнорише Србе који су укључени у косовске институције? Зар то није бесмислено?

Управо зато се чини да је мање важно шта ће бити потписано од тога како ће то што је потписано функционисати на терену. Нормализација коју од нас тако усрдно захтева Европска унија не значи ништа ако се људима не побољша и олакша живот.

Нормализација, која ће се завршити неким писаним споразумом или свечаним изјавама пред камерама, све време се намеће. Из Брисела политичарима Београда и Приштине, а ови је потом, не питајући људе, гурају надоле.

Управо стога поново апелујем на наше политичаре да не журе, да не јуре датум по сваку цену јер ЕУ неће побећи – као што нам они панично представљају у страху за сопствени рејтинг – а мањкав споразум с Приштином лако може да се врати као трагика историје.

Оно што буде договорено, укључујући и деликатне одредбе око севера Косова, мораће да буде веома јасно дефинисано.

Срби са севера добијају сопствену (засад неизабрану) локалну структуру самоуправе, која се еуфемистички назива „Заједницом српских општина”. Да ли је то „аутономија у аутономији”? Трећа власт која прихвата оквире косовских закона? С којим ингеренцијама?

Биће да то подразумева да Срби са севера убудуће више размишљају о Србима на Косову, укључујући и оне на југу, него о Београду, који ће морати да одустане од привилегованог односа према браћи с косовског севера.

Можда је све могло да буде лакше, чак и корисније, да је Београд био активан у време доношења Ахтисаријевог плана јер много тога што је данас актуелно припада том плану који је својевремено овде дочекан на нож. Данас не бисмо морали да молимо и да преговарачки кредит трошимо како би Приштина прихватила Заједницу српских општина.

Сада је најважније обавестити јавност о свему што је договорено. Да сутра не би било неспоразума, оспоравања и покушаја нових тумачења – као што је Београд у једном тренутку покушао да оспори мишљење Међународног суда правде о косовској независности.

Колико је важно да оно што буде договорено буде и одрживо на терену, како се то модерно каже, већ можемо да утврдимо на основу неких постигнутих споразума чије се одредбе тешко остварују. То су та упозорења.

Две стране су се, рецимо, договориле око слободе кретања, али како то изгледа у пракси? Дугачак је списак Срба који пре путовања за Косово и Метохију морају да се обрате међународним институцијама у Приштини.

Много је Албанаца који авионом из Скопља не могу да слете у Београд, нити из Пећи преко Црне Горе могу да стигну до Новог Пазара. Из Приштине се не може преко Ниша до Софије.

Много тога што је договорено тек треба остварити, много тога још треба договорити. У међувремену, власт оличена у председнику, премијеру и првом заменику премијера покушава да међусобно распореди одговорност за прихватање или неприхватање услова споразумевања с Приштином.

Николић, Дачић и Вучић заиста се врзмају по Дантеовим круговима пакла. Како испунити очекивања ЕУ који колекцију косовских захтева прецизно проширује све до међусобног признавања две суверене чланице УН, а сачувати сопствени интегритет на домаћој сцени?

Београд је у међувремену објавио девет критеријума за одлуке о прихватању споразума с Приштином. Да ли је то та црвена линија од које се неће одступити за живу главу, што значи да је српска Тројка спремна да се суочи с могућношћу да од датума за ЕУ нема ништа и да га неће бити најмање још годину дана?

Требало би да делује како Србија сада има одговоре на мање-више сва озбиљна питања. Но, и даље има много нејасноћа. Део ће бити рашчишћен током осме рунде дијалога у уторак.

Све, и договорено и недоговорено, морало би да буде презентирано српској јавности. Није реч о доброј вољи преговарача. То је њихова обавеза пред народом.

Када 2. априла истекне паклени период, већини ће лакнути. Верујем да ћемо имати споразум. Такав какав је. Ништа боље не можемо да очекујемо када се у преговарање улази са ставом дај шта даш, да спасемо шта се спасти може. А друкчије опет није могло.

Елем, договор у Бриселу значио би да Србија у јуну добије датум за почетак преговора са ЕУ. То је награда у компензационим радовима око Косова.

Бриселске преговараче сигурно на београдском аеродрому неће дочекати одушевљена маса као да су позлаћени олимпијци, али их неће дочекати ни гневна маса – што је могло да се деси.
Чини се да бивши Милошевићеви момци знају како да заврше овај посао.