Ослањамо се на појединце

Културна дипломатија је прави и сигуран начин за сваку државу да промовише културни идентитет и представи своју баштину свету а истовремено отвори врата и другим областима друштва и ојача међународну сарадњу. Програми културне дипломатије намењени су странцима а не дијаспори, и зато је питање како на најделотворнији начин заинтересовати остатак света за вредности за које се институционално као држава залажемо. О томе за „Политику” говори Јагода Стаменковић, виши саветник у Министарству културе и некадашња директорка Српског културног центра у Паризу:

„Циљ културне дипломатије није само једнократни догађај, већ грађење позитивне репутације једне земље у свету, при чему се инсистира на континуитету. И док класична дипломатија представља и даље инструмент државе, култура излази из стега конвенционалности и својим флексибилним приступом пружа већу могућност комуникације, па и утицаја на боље међусобно разумевање у међународним односима. Већина развијених земаља све више користи културна дешавања и за размену деликатних упита и информација”, истиче Јагода Стаменковић.

Међутим, како додаје, није редак случај да аташеи за културу, па и сами шефови дипломатско-конзуларних представништава, без претходно добијеног мишљења, а из жеље да се деси „макар нешто из културе”, организују догађаје који се косе с културном политиком или токовима у земљи пријема, што је, каже, понекад случај с манифестацијама које иницира наша дијаспора.

„Министарство културе и информисања, како год то изгледало у широј јавности, има проактивну улогу. Оно креира циљане програме, последњих година првенствено у метрополама ЕУ, чинећи покушај приближавања и представљања заједничких европских вредности”,каже наша саговорница, додајући да би промоцију српске културе требало наставити у мултикултуралним срединама и значајним организацијама, као што су Европска Комисија и Европски Парламент у Бриселу, УНЕСКО у Паризу, Уједињене нације у Женеви и Њујорку, Савет Европе у Стразбуру, али и на бијеналима у Венецији, Пекингу, Истанбулу и осталим најзначајнијим фестивалима.

Према њеним речима, води се рачуна о томе да програми кореспондирају с годишњицама и другим значајним датумима везаним за српску културу, или сличним програмима у земљама пријема. Као примере успешних међународних програма издваја обележавање Године Милене Павловић-Барили, изложбама у Риму, Болоњи, Паризу, Бриселу, потом Године Љубице Марић, концертима у Паризу и Прагу; изложбу „Serbian Landscapes” фотографија Д. Боснића и Д. Замуровића на манифестацијама (Брисел, Лион, Стразбур, Белфор, Бордо, Париз), поставку „Тврђаве на Дунаву” (Европски парламент, Европска комисија, УНЕСКО у Паризу, Минхен, Франкфурт, Турну Северин (Румунија), Видин (Бугарска), седам општина на Дунаву у Србији; поставку „Иво Андрић, књижевник и/или дипломата”, која је 2011–2012. обишла градове у којима је овај аутор стварао и боравио као дипломата (Париз, Мадрид, Женева, Берлин, Минхен, Трст, Тревизо, Темишвар, Рим, Ватикан, Марсеј, Херцег Нови).

Заступљеност програма (које представљамо) у иностранству

У раду „Културне активности Србије у Европи и свету 2000–2010.” Љиљана Рогач је, у склопу истраживања на Факултету драмских уметности, анализирала садржаје, инициране или подржане од наше државе у протеклој деценији, на основу докумената из Министарства спољних послова и Министарства културе РС. Закључила је да иницијативе за културне активности Србије у Европи и свету остају на појединцима – културним радницима, уместо на држави.

Према њеној анализи, у Француској, због Српског културног центра, забележен је највећи број културних активности (12 одсто), док их је у Аустрији, Италији, Немачкој и Грчкој било укупно 23 одсто. У Русији је то четири одсто, у Хрватској такође, а у земљама Западног Балкана (бивша Југославија без Словеније и Албанија) укупно 10 одсто. Културне активности у осталим земљама најинтензивније су у Северној Америци (7), где је српска дијаспора и најбројнија, а значајна је и сарадња с Јапаном (2).

У иностранству су највише извођени комади Биљане Србљановић и Душана Ковачевића, највећи број концерата имали су Гудачи Св. Ђорђа, у чијем су репертоару и дела домаћих композитора, док се концерти популарне музике везују за Горана Бреговића с „Оркестром за свадбе и сахране”, и Емира Кустурицу с „Nosmokingorchestra”. У датом периоду филмови Горана Паскаљевића учествовали су на највећем броју фестивала, док су највише награђивали Срдана Голубовића („Апсолутних 100”, „Клопка”).

У претходних 10 година највише је преведено дела Киша, затим Андрића, Црњанског, Попе, Павића и Виде Огњеновић, али је мало књижевних вечери које обухватају књижевност у ширем контексту, а такви програми увек заинтересују шири круг публике. Такви су „Трагични идентитет Европе – књижевност из Србије” у Дому књижевника у Бечу, „Српска књижевност и Европа” у Амбасади РС у Атини или „Путовање кроз српску и индијску поезију” у амбасади Србије у Њу Делхију. Другим речима, до публике лакши пут налази онај садржај који повезује нашу и њихову традицију, када се обележи заједничка годишњица нашег и њиховог великана, односно када се пронађу међусобне везе и тако пласира обострани интерес.

Љиљана Рогач сматра да је потребан нови приступ у развијању стратегија културне политике, који ће поред афирмације националног културног идентитета, афирмисати оне вредности које представљају израз културне разноликости целе територије земље.

(Сутра: Ми знамо ко јесмо када знамо ко нисмо)