Oslanjamo se na pojedince

Kulturna diplomatija je pravi i siguran način za svaku državu da promoviše kulturni identitet i predstavi svoju baštinu svetu a istovremeno otvori vrata i drugim oblastima društva i ojača međunarodnu saradnju. Programi kulturne diplomatije namenjeni su strancima a ne dijaspori, i zato je pitanje kako na najdelotvorniji način zainteresovati ostatak sveta za vrednosti za koje se institucionalno kao država zalažemo. O tome za „Politiku” govori Jagoda Stamenković, viši savetnik u Ministarstvu kulture i nekadašnja direktorka Srpskog kulturnog centra u Parizu:

„Cilj kulturne diplomatije nije samo jednokratni događaj, već građenje pozitivne reputacije jedne zemlje u svetu, pri čemu se insistira na kontinuitetu. I dok klasična diplomatija predstavlja i dalje instrument države, kultura izlazi iz stega konvencionalnosti i svojim fleksibilnim pristupom pruža veću mogućnost komunikacije, pa i uticaja na bolje međusobno razumevanje u međunarodnim odnosima. Većina razvijenih zemalja sve više koristi kulturna dešavanja i za razmenu delikatnih upita i informacija”, ističe Jagoda Stamenković.

Međutim, kako dodaje, nije redak slučaj da atašei za kulturu, pa i sami šefovi diplomatsko-konzularnih predstavništava, bez prethodno dobijenog mišljenja, a iz želje da se desi „makar nešto iz kulture”, organizuju događaje koji se kose s kulturnom politikom ili tokovima u zemlji prijema, što je, kaže, ponekad slučaj s manifestacijama koje inicira naša dijaspora.

„Ministarstvo kulture i informisanja, kako god to izgledalo u široj javnosti, ima proaktivnu ulogu. Ono kreira ciljane programe, poslednjih godina prvenstveno u metropolama EU, čineći pokušaj približavanja i predstavljanja zajedničkih evropskih vrednosti”,kaže naša sagovornica, dodajući da bi promociju srpske kulture trebalo nastaviti u multikulturalnim sredinama i značajnim organizacijama, kao što su Evropska Komisija i Evropski Parlament u Briselu, UNESKO u Parizu, Ujedinjene nacije u Ženevi i Njujorku, Savet Evrope u Strazburu, ali i na bijenalima u Veneciji, Pekingu, Istanbulu i ostalim najznačajnijim festivalima.

Prema njenim rečima, vodi se računa o tome da programi korespondiraju s godišnjicama i drugim značajnim datumima vezanim za srpsku kulturu, ili sličnim programima u zemljama prijema. Kao primere uspešnih međunarodnih programa izdvaja obeležavanje Godine Milene Pavlović-Barili, izložbama u Rimu, Bolonji, Parizu, Briselu, potom Godine Ljubice Marić, koncertima u Parizu i Pragu; izložbu „Serbian Landscapes” fotografija D. Bosnića i D. Zamurovića na manifestacijama (Brisel, Lion, Strazbur, Belfor, Bordo, Pariz), postavku „Tvrđave na Dunavu” (Evropski parlament, Evropska komisija, UNESKO u Parizu, Minhen, Frankfurt, Turnu Severin (Rumunija), Vidin (Bugarska), sedam opština na Dunavu u Srbiji; postavku „Ivo Andrić, književnik i/ili diplomata”, koja je 2011–2012. obišla gradove u kojima je ovaj autor stvarao i boravio kao diplomata (Pariz, Madrid, Ženeva, Berlin, Minhen, Trst, Trevizo, Temišvar, Rim, Vatikan, Marsej, Herceg Novi).

Zastupljenost programa (koje predstavljamo) u inostranstvu

U radu „Kulturne aktivnosti Srbije u Evropi i svetu 2000–2010.” Ljiljana Rogač je, u sklopu istraživanja na Fakultetu dramskih umetnosti, analizirala sadržaje, inicirane ili podržane od naše države u protekloj deceniji, na osnovu dokumenata iz Ministarstva spoljnih poslova i Ministarstva kulture RS. Zaključila je da inicijative za kulturne aktivnosti Srbije u Evropi i svetu ostaju na pojedincima – kulturnim radnicima, umesto na državi.

Prema njenoj analizi, u Francuskoj, zbog Srpskog kulturnog centra, zabeležen je najveći broj kulturnih aktivnosti (12 odsto), dok ih je u Austriji, Italiji, Nemačkoj i Grčkoj bilo ukupno 23 odsto. U Rusiji je to četiri odsto, u Hrvatskoj takođe, a u zemljama Zapadnog Balkana (bivša Jugoslavija bez Slovenije i Albanija) ukupno 10 odsto. Kulturne aktivnosti u ostalim zemljama najintenzivnije su u Severnoj Americi (7), gde je srpska dijaspora i najbrojnija, a značajna je i saradnja s Japanom (2).

U inostranstvu su najviše izvođeni komadi Biljane Srbljanović i Dušana Kovačevića, najveći broj koncerata imali su Gudači Sv. Đorđa, u čijem su repertoaru i dela domaćih kompozitora, dok se koncerti popularne muzike vezuju za Gorana Bregovića s „Orkestrom za svadbe i sahrane”, i Emira Kusturicu s „Nosmokingorchestra”. U datom periodu filmovi Gorana Paskaljevića učestvovali su na najvećem broju festivala, dok su najviše nagrađivali Srdana Golubovića („Apsolutnih 100”, „Klopka”).

U prethodnih 10 godina najviše je prevedeno dela Kiša, zatim Andrića, Crnjanskog, Pope, Pavića i Vide Ognjenović, ali je malo književnih večeri koje obuhvataju književnost u širem kontekstu, a takvi programi uvek zainteresuju širi krug publike. Takvi su „Tragični identitet Evrope – književnost iz Srbije” u Domu književnika u Beču, „Srpska književnost i Evropa” u Ambasadi RS u Atini ili „Putovanje kroz srpsku i indijsku poeziju” u ambasadi Srbije u Nju Delhiju. Drugim rečima, do publike lakši put nalazi onaj sadržaj koji povezuje našu i njihovu tradiciju, kada se obeleži zajednička godišnjica našeg i njihovog velikana, odnosno kada se pronađu međusobne veze i tako plasira obostrani interes.

Ljiljana Rogač smatra da je potreban novi pristup u razvijanju strategija kulturne politike, koji će pored afirmacije nacionalnog kulturnog identiteta, afirmisati one vrednosti koje predstavljaju izraz kulturne raznolikosti cele teritorije zemlje.

(Sutra: Mi znamo ko jesmo kada znamo ko nismo)