Како је Ћеиф постао Chief

 "Управник прекида предавање: Надам се да знате шта је то пољски?

 - Неки мртви језик- рече један дечак.
- Исто као енглески или француски- додаде други дечак размећући се знањем."
Врли нови свет  О. Хаксли

После распада јединственог културног простора,  свођењем културних средина на локалне оквире, сужена је могућност креативне интеракције између блиских и сродних култура.  У времену у којем живимо и које је обликовано  процесом транзиције,  питања нашег и туђег још увек болно одјекују а идеје мултикултурализма често су мртво слово на папиру.  Када се ипак догоди културна сарадња, то је охрабрење и гаранција за нова отварања  граница. У том контексту, фестивал МЕСС из Сарајева и Београдско драмско позориште расписали су конкурс за савремени драмски текст на босанском и српском језику  који афирмише принцип отвореног духа и који је ангажован у потреби за критичким преиспитивањем и поновним мењањем стварности.

Конкурс је, према броју приспелих  радова, изазвао велико интересовање. После читања, медјутим,  остао је евидентан проблем аутентичног и уметнички ангажованог суочавања са траумама, дилемама и последицама послератног периода на балканским, некада југословенским просторима. У највећем броју,  то су текстови драматургије "крви и сперме", драме и сценарија аматерских домета, невеште сатире и фарсе. У њима се аутори превише лако поигравају формом, док суштинске проблеме свакидашњице остављају на површини.

На другој страни издвојили су се текстови попут вешто написаних црнохуморних једночинки о изгубљеним генерацијама велеградских периферија, драмске поеме о безнадју савременог света сачињеног од дроге и криминала, мултимедијалне драме о суровој свакидашњици на асфалту, потресне приче о праву на «душу» маргинализованих, интимне драме о злим временима и почетку рата, драме о онима који су преживели рат, трилери о савременом тренутку Србије, приче о реалности која је претворена у риалити шоу програме и  велике квизове, романтичне приче о деци из предградја предратног Сарајева...

Поштујући пропозиције прописане конкурсом, награду је добила драма Ћеиф сарајевског аутора Мирзе Фехимовића. То је  "драма повратка" у Сарајево после рата,  о онима који су се "склонили" и онима који су остали.  Носталгија и упитаност због разлога заједничке несреће, страх од неразумевања, пребацивање, осећај кривице, али и могућност опроштаја и  исцељивање,  све је испричано убедљиво и искрено кроз мале, људске приче – породичне, комшијске, чаршијске. Комад деликатно разлаже балканску трауму кроз неколико испреплетаних судбина, чисто и помирљиво, без осуде било које нације, јер сви су на свој, судбински предодређен начин, жртве снажног болног искуства.

Саопштење о награди за  текст  Ћеиф   пропраћено је грешком у нашем медијском простору. Догодило се да, приликом  транскрипције, наслов текста драме уместо Ћеиф, постане Cheif  а затим и  Chief. Како ниједна грешка није случајна, и ова новинарска омашка, заправо  је више од тога. Дубинска психолошка анализа ове омашке могла би нас одвести у пределе незацељених рана, у  којима пожар мржње и деструктивности још увек тиња. Зато је, у овом тренутку, много безбедније а не мање важно указати само на један аспект ове «новинарске омашке»  а  то је језик бившег југословенског простора као важан разлог заједничке бриге.  Уводјењем страног језика као средства универзалне комуникације,  све више  губимо могућност изражавања језиком који одговара нашем културном идентитету. И, уместо да олакшава комуникацију, то може да буде  оптерећујуће и мучно за људе који су навикли на пуноћу и богатство речи матерњег  језика. Коришћењем енглеског или неког другог страног  језика  можемо успешно  да уговоримо  посао, али је немогуће пренети  све нијансе мисли које постоје само у матерњем језику и култури.

Ћеиф (ћеф) значи: добро расположење, воља, радост, весеље, уживање, прохтев... Ћеф  имплицира  срећу. Данас је концепција среће упућена на гомилање и поседовање робе и услуга, а не на уживање у малим, понекад неопипљивим стварима  које можемо да назовемо и ћеф. За појединца важнији је мирис ћевапа на Баш чаршији,  него ли скупоцен ауто или гомила новца. Енглеска реч, која би била адекватан превод, на жалост, не може да пренесе емоционална, историјска нити животна искуства која садржи реч ћеф. Сублимација среће из извора који нису материјални, важна је да би боље разумели човека, његову природу, поводе његове среће или несреће и узроке неспоразума,  сукоба, немира и ратова. У тој мисији језик је још увек поуздан инструмент наше мисли и наших емоција.

У једној од најузбудљивијих сцена драме Ћеиф, писац Мирза Фехимовић поиграва се географским топонимима:

ЕСМА
(чита са папира)

Од Триполија, ближи ми је Тарчин.
Ближи ми је Тарчин, кажем, од Триполија, немој ме ништа гледат’.
Од Техерана, ближа ми је Тузла.
Од Ташкента,  бог’ме Требевић. Тасовчићи, Требиње, Травник, и Трескавица од Ташкента ближи.
А Тетово, Теочак и Ткембриџ од Тар Ес Салаама ближи.

САЛКО
Дар ес Салама.

ЕСМА
Свеједно. Крај пјесме.

Меша Селимовић,  у роману Тврђава,  поставља питање  имена насеља у Босни: "Злосело, Блатиште, Црни Вир, Паљевина, Глоговац, Гладуш, Вукојебине, Вучјак, Вуковије, Вуковско, Трњак, Кукавица, Смрдљак, Змијање, Јадовица... Све чемер, сиротиња, глад, несрећа."  У свим овим именима сачувано је лингвистичко богатство значења које је тешко преводиво на друге језике, али је подједнако разумљиво људима у Босни,  Србији и другим земљама региона. Због тога је  занемљивање и нестајање речи и  језика,  проблем и изазов за културу и стваралаштво.