Kako je Ćeif postao Chief

 "Upravnik prekida predavanje: Nadam se da znate šta je to poljski?

 - Neki mrtvi jezik- reče jedan dečak.
- Isto kao engleski ili francuski- dodade drugi dečak razmećući se znanjem."
Vrli novi svet  O. Haksli

Posle raspada jedinstvenog kulturnog prostora,  svođenjem kulturnih sredina na lokalne okvire, sužena je mogućnost kreativne interakcije između bliskih i srodnih kultura.  U vremenu u kojem živimo i koje je oblikovano  procesom tranzicije,  pitanja našeg i tuđeg još uvek bolno odjekuju a ideje multikulturalizma često su mrtvo slovo na papiru.  Kada se ipak dogodi kulturna saradnja, to je ohrabrenje i garancija za nova otvaranja  granica. U tom kontekstu, festival MESS iz Sarajeva i Beogradsko dramsko pozorište raspisali su konkurs za savremeni dramski tekst na bosanskom i srpskom jeziku  koji afirmiše princip otvorenog duha i koji je angažovan u potrebi za kritičkim preispitivanjem i ponovnim menjanjem stvarnosti.

Konkurs je, prema broju prispelih  radova, izazvao veliko interesovanje. Posle čitanja, medjutim,  ostao je evidentan problem autentičnog i umetnički angažovanog suočavanja sa traumama, dilemama i posledicama posleratnog perioda na balkanskim, nekada jugoslovenskim prostorima. U najvećem broju,  to su tekstovi dramaturgije "krvi i sperme", drame i scenarija amaterskih dometa, nevešte satire i farse. U njima se autori previše lako poigravaju formom, dok suštinske probleme svakidašnjice ostavljaju na površini.

Na drugoj strani izdvojili su se tekstovi poput vešto napisanih crnohumornih jednočinki o izgubljenim generacijama velegradskih periferija, dramske poeme o beznadju savremenog sveta sačinjenog od droge i kriminala, multimedijalne drame o surovoj svakidašnjici na asfaltu, potresne priče o pravu na «dušu» marginalizovanih, intimne drame o zlim vremenima i početku rata, drame o onima koji su preživeli rat, trileri o savremenom trenutku Srbije, priče o realnosti koja je pretvorena u rialiti šou programe i  velike kvizove, romantične priče o deci iz predgradja predratnog Sarajeva...

Poštujući propozicije propisane konkursom, nagradu je dobila drama Ćeif sarajevskog autora Mirze Fehimovića. To je  "drama povratka" u Sarajevo posle rata,  o onima koji su se "sklonili" i onima koji su ostali.  Nostalgija i upitanost zbog razloga zajedničke nesreće, strah od nerazumevanja, prebacivanje, osećaj krivice, ali i mogućnost oproštaja i  isceljivanje,  sve je ispričano ubedljivo i iskreno kroz male, ljudske priče – porodične, komšijske, čaršijske. Komad delikatno razlaže balkansku traumu kroz nekoliko isprepletanih sudbina, čisto i pomirljivo, bez osude bilo koje nacije, jer svi su na svoj, sudbinski predodređen način, žrtve snažnog bolnog iskustva.

Saopštenje o nagradi za  tekst  Ćeif   propraćeno je greškom u našem medijskom prostoru. Dogodilo se da, prilikom  transkripcije, naslov teksta drame umesto Ćeif, postane Cheif  a zatim i  Chief. Kako nijedna greška nije slučajna, i ova novinarska omaška, zapravo  je više od toga. Dubinska psihološka analiza ove omaške mogla bi nas odvesti u predele nezaceljenih rana, u  kojima požar mržnje i destruktivnosti još uvek tinja. Zato je, u ovom trenutku, mnogo bezbednije a ne manje važno ukazati samo na jedan aspekt ove «novinarske omaške»  a  to je jezik bivšeg jugoslovenskog prostora kao važan razlog zajedničke brige.  Uvodjenjem stranog jezika kao sredstva univerzalne komunikacije,  sve više  gubimo mogućnost izražavanja jezikom koji odgovara našem kulturnom identitetu. I, umesto da olakšava komunikaciju, to može da bude  opterećujuće i mučno za ljude koji su navikli na punoću i bogatstvo reči maternjeg  jezika. Korišćenjem engleskog ili nekog drugog stranog  jezika  možemo uspešno  da ugovorimo  posao, ali je nemoguće preneti  sve nijanse misli koje postoje samo u maternjem jeziku i kulturi.

Ćeif (ćef) znači: dobro raspoloženje, volja, radost, veselje, uživanje, prohtev... Ćef  implicira  sreću. Danas je koncepcija sreće upućena na gomilanje i posedovanje robe i usluga, a ne na uživanje u malim, ponekad neopipljivim stvarima  koje možemo da nazovemo i ćef. Za pojedinca važniji je miris ćevapa na Baš čaršiji,  nego li skupocen auto ili gomila novca. Engleska reč, koja bi bila adekvatan prevod, na žalost, ne može da prenese emocionalna, istorijska niti životna iskustva koja sadrži reč ćef. Sublimacija sreće iz izvora koji nisu materijalni, važna je da bi bolje razumeli čoveka, njegovu prirodu, povode njegove sreće ili nesreće i uzroke nesporazuma,  sukoba, nemira i ratova. U toj misiji jezik je još uvek pouzdan instrument naše misli i naših emocija.

U jednoj od najuzbudljivijih scena drame Ćeif, pisac Mirza Fehimović poigrava se geografskim toponimima:

ESMA
(čita sa papira)

Od Tripolija, bliži mi je Tarčin.
Bliži mi je Tarčin, kažem, od Tripolija, nemoj me ništa gledat’.
Od Teherana, bliža mi je Tuzla.
Od Taškenta,  bog’me Trebević. Tasovčići, Trebinje, Travnik, i Treskavica od Taškenta bliži.
A Tetovo, Teočak i Tkembridž od Tar Es Salaama bliži.

SALKO
Dar es Salama.

ESMA
Svejedno. Kraj pjesme.

Meša Selimović,  u romanu Tvrđava,  postavlja pitanje  imena naselja u Bosni: "Zloselo, Blatište, Crni Vir, Paljevina, Glogovac, Gladuš, Vukojebine, Vučjak, Vukovije, Vukovsko, Trnjak, Kukavica, Smrdljak, Zmijanje, Jadovica... Sve čemer, sirotinja, glad, nesreća."  U svim ovim imenima sačuvano je lingvističko bogatstvo značenja koje je teško prevodivo na druge jezike, ali je podjednako razumljivo ljudima u Bosni,  Srbiji i drugim zemljama regiona. Zbog toga je  zanemljivanje i nestajanje reči i  jezika,  problem i izazov za kulturu i stvaralaštvo.