Где је ту Америка?

Кина зна шта може да тражи а шта да очекује од Русије. Са руске стране такође нема много дилема. Ако их је и било, разрешене су после недавне тродневне посете кинеског председника Си Ђинпинга Москви.

При оцени Сијеве посете треба имати у виду изразиту срдачност саговорника на највишем државном нивоу, али још више том приликом потписане уговоре. Ако се зна да њихова вредност само у сфери енергетике прелази 30 милијарди долара, све говори у прилог сазнању да су Русија и Кина створиле добре услове за јако и успешно партнерство.

Срдачност у односима највеће и најмногољудније државе на свету, коначно, има глобални значај. Не само на економском, већ, рекло би се пре свега, на политичком па и безбедносном плану.

Отуда питање: „А где су ту САД?“

После тихог гашења политике „ресетовања” коју су својевремено промовисали председници Русије и САД, Дмитриј Медведев и Барак Обама, нису нестали проблеми који су је иницирали – од Сирије до Ирана.

Проблем вашингтонске администрације јесте у томе што су и Кинези више наклоњени руској него америчкој школи решавања међународних спорова. У Пекингу то не крију, и окретање ка Москви, осим као пословном партнеру, схватају као стварање новог моћног блока способног да се носи са безбедносним проблемима Далеког истока. Посебно онима које данас иницира нова нуклеарна сила – Северна Кореја.

Аналитичари су склони тврдњама како је руско-америчка политика „ресетовања” исцрпена онога тренутка када је запала у ћорсокак, када се дошло до кључних, стратешких одбрамбених питања.

Недавну одлуку вашингтонске администрације да одложи почетак следеће етапе у изградњи противракетне одбране у Европи многи зато тумаче као покушај обнављања „разумевања” које су пре неку годину међусобно исказивали Обама и Медведев.

Али, ако су тој политици пре неку годину даване неке шансе, данас у њу мало ко верује. Пре свега Руси, који су убеђени да су у претходној епизоди те игре дали много више него што су добили. Прошлонедељна сагласност САД и Русије о додатном смањењу и контроли нуклеарног наоружања није изазвала еуфорију ни са чије стране.

Упирање погледа из Москве у Пекинг, и обратно, добија у том светлу сасвим нови значај. Посебно после јасно најављене намере новог шефа кинеске државе да озбиљним јачањем сарадње са Русијом умањи утицај САД у пацифичком региону.

Сијева политика заснована је на сазнању да је кинеска економија већ сада друга по снази у свету, одмах иза америчке, али са тенденцијом да и ову превазиђе у догледно време. У таквим околностима прихватање било чијег звецкања оружјем, посебно уколико је то у функцији покушаја заштите сопственог економског монопола, сигурно није у интересу велике силе каква је Кина.

Испада тако да је Русија од изузетне важности и за исток и за запад. Разлика је само у томе што једна страна (Кина) незаустављиво вуче напред, док друга (САД) мора све више да се мири са чињеницом да више није неприкосновени светски хегемон. Уз то ће, свакако, ићи и неопходност да Американци препусте другима неке светске проблеме да их решавају, а то би лако могло да се покаже несагласним са интересима САД.

Како је пред пут у Русију за агенцију Синхуа изјавио Си Ђинпинг: две земље требало би да „појачају координацију у међународним и регионалним пословима, како би очувале мир, безбедност и стабилност у свету. „Односи између Кине и Русије најважнији су у свету, али и најбољи међу великим државама.”

Изразита руско-кинеска срдачност није, наравно, ослобођена неких недоумица. Кина није вољна да тек тако одустане од захтева да јој се врате неке територије које су Руси присвојили још у давна царска времена. Реч је о неких 1,5 милиона квадратних километара.

Такође, улога Русије у стварању независне Монголије 1921. многим Кинезима и дан-данас је трн у оку. Овоме треба додати и латентно супарништво две силе у погледу утицаја у централној и источној Азији.

Ипак, биће да је схватање да су САД главни глобални опонент и једних и других јак чинилац који упућује Москву и Пекинг на дружељубље. А у то треба убројати кинеску куповину 24 најмодернија руска борбена авиона „сухој-35”, прву тако велику набавку у протеклих десетак година.

Интересантно је да је поменута трговина утаначена још пре него што је Си кренуо пут Русије. Обзнањена је тек по његовом приспећу у руску престоницу, што је код надлежних америчких служби изазвало прилично недоумица.

Где су у свему томе САД? Да ли у Вашингтону могу да нађу одговор на савезништво азијских суседа и да ли су спремни да се истоме и сами придруже отворена срца?