Gde je tu Amerika?

Kina zna šta može da traži a šta da očekuje od Rusije. Sa ruske strane takođe nema mnogo dilema. Ako ih je i bilo, razrešene su posle nedavne trodnevne posete kineskog predsednika Si Đinpinga Moskvi.

Pri oceni Sijeve posete treba imati u vidu izrazitu srdačnost sagovornika na najvišem državnom nivou, ali još više tom prilikom potpisane ugovore. Ako se zna da njihova vrednost samo u sferi energetike prelazi 30 milijardi dolara, sve govori u prilog saznanju da su Rusija i Kina stvorile dobre uslove za jako i uspešno partnerstvo.

Srdačnost u odnosima najveće i najmnogoljudnije države na svetu, konačno, ima globalni značaj. Ne samo na ekonomskom, već, reklo bi se pre svega, na političkom pa i bezbednosnom planu.

Otuda pitanje: „A gde su tu SAD?“

Posle tihog gašenja politike „resetovanja” koju su svojevremeno promovisali predsednici Rusije i SAD, Dmitrij Medvedev i Barak Obama, nisu nestali problemi koji su je inicirali – od Sirije do Irana.

Problem vašingtonske administracije jeste u tome što su i Kinezi više naklonjeni ruskoj nego američkoj školi rešavanja međunarodnih sporova. U Pekingu to ne kriju, i okretanje ka Moskvi, osim kao poslovnom partneru, shvataju kao stvaranje novog moćnog bloka sposobnog da se nosi sa bezbednosnim problemima Dalekog istoka. Posebno onima koje danas inicira nova nuklearna sila – Severna Koreja.

Analitičari su skloni tvrdnjama kako je rusko-američka politika „resetovanja” iscrpena onoga trenutka kada je zapala u ćorsokak, kada se došlo do ključnih, strateških odbrambenih pitanja.

Nedavnu odluku vašingtonske administracije da odloži početak sledeće etape u izgradnji protivraketne odbrane u Evropi mnogi zato tumače kao pokušaj obnavljanja „razumevanja” koje su pre neku godinu međusobno iskazivali Obama i Medvedev.

Ali, ako su toj politici pre neku godinu davane neke šanse, danas u nju malo ko veruje. Pre svega Rusi, koji su ubeđeni da su u prethodnoj epizodi te igre dali mnogo više nego što su dobili. Prošlonedeljna saglasnost SAD i Rusije o dodatnom smanjenju i kontroli nuklearnog naoružanja nije izazvala euforiju ni sa čije strane.

Upiranje pogleda iz Moskve u Peking, i obratno, dobija u tom svetlu sasvim novi značaj. Posebno posle jasno najavljene namere novog šefa kineske države da ozbiljnim jačanjem saradnje sa Rusijom umanji uticaj SAD u pacifičkom regionu.

Sijeva politika zasnovana je na saznanju da je kineska ekonomija već sada druga po snazi u svetu, odmah iza američke, ali sa tendencijom da i ovu prevaziđe u dogledno vreme. U takvim okolnostima prihvatanje bilo čijeg zveckanja oružjem, posebno ukoliko je to u funkciji pokušaja zaštite sopstvenog ekonomskog monopola, sigurno nije u interesu velike sile kakva je Kina.

Ispada tako da je Rusija od izuzetne važnosti i za istok i za zapad. Razlika je samo u tome što jedna strana (Kina) nezaustavljivo vuče napred, dok druga (SAD) mora sve više da se miri sa činjenicom da više nije neprikosnoveni svetski hegemon. Uz to će, svakako, ići i neophodnost da Amerikanci prepuste drugima neke svetske probleme da ih rešavaju, a to bi lako moglo da se pokaže nesaglasnim sa interesima SAD.

Kako je pred put u Rusiju za agenciju Sinhua izjavio Si Đinping: dve zemlje trebalo bi da „pojačaju koordinaciju u međunarodnim i regionalnim poslovima, kako bi očuvale mir, bezbednost i stabilnost u svetu. „Odnosi između Kine i Rusije najvažniji su u svetu, ali i najbolji među velikim državama.”

Izrazita rusko-kineska srdačnost nije, naravno, oslobođena nekih nedoumica. Kina nije voljna da tek tako odustane od zahteva da joj se vrate neke teritorije koje su Rusi prisvojili još u davna carska vremena. Reč je o nekih 1,5 miliona kvadratnih kilometara.

Takođe, uloga Rusije u stvaranju nezavisne Mongolije 1921. mnogim Kinezima i dan-danas je trn u oku. Ovome treba dodati i latentno suparništvo dve sile u pogledu uticaja u centralnoj i istočnoj Aziji.

Ipak, biće da je shvatanje da su SAD glavni globalni oponent i jednih i drugih jak činilac koji upućuje Moskvu i Peking na druželjublje. A u to treba ubrojati kinesku kupovinu 24 najmodernija ruska borbena aviona „suhoj-35”, prvu tako veliku nabavku u proteklih desetak godina.

Interesantno je da je pomenuta trgovina utanačena još pre nego što je Si krenuo put Rusije. Obznanjena je tek po njegovom prispeću u rusku prestonicu, što je kod nadležnih američkih službi izazvalo prilično nedoumica.

Gde su u svemu tome SAD? Da li u Vašingtonu mogu da nađu odgovor na savezništvo azijskih suseda i da li su spremni da se istome i sami pridruže otvorena srca?