Реприза Истанбула 2005.

Као никад до сада завршница Лиге шампиона у фудбалу није била тако неизвесна и узбудљива као овога пута. Сама чињеница да су у борби за трон пали и такви гиганти као што су прошлогодишњи победник Барселона, затим Реал Мадрид, Бајерн, Арсенал, Валенсија... говори довољно о томе каква је конкуренција била. У завршницу су ушла три енглеска тима и један италијански, да после свега, у финалу, у Атини 23. маја, о новом владару Европе одлучи дуел Ливерпула и Милана.

Биће то, дакле, реприза истанбулског финала из 2005. године, према неподељеном мишљењу, најузбудљивијег завршног дуела, од установљења овог такмичења.

У тој утакмици, да подсетимо, Ливерпул је после вођства Милана од 3:0, у другом полувремену головима Џерарда, Алонса и Шмицера просто нокаутирао италијански тим, изборио продужетке и пеналима дошао до титуле.

Шта ће се догађати у Атини остаје да видимо, а наша тема су полуфинални мечеви одиграни у уторак и среду, који су одлучили о финалистима овогодишње Лиге шампиона.

Одмах да кажемо: мало је ко очекивао да ће се све одиграти овако како се одиграло. На једној страни, дуел невероватно амбициозног Челсија и Ливерпула, на другој, изванредног Манчестера и искусних Миланеза.

 После првих сусрета било је све отворено, Манчестер је имао гол предности, као и Челси.

Многи су веровали да ће та предност имати одлучујућу улогу у реванш сусретима бар за један од водећих тимова Премијер лиге.

Али, у енглеском дербију много хваљени Челси није успео да прође петоструког европског првака.

Преамбициозни и неретко арогантни Жозе Муруњо попио је горку пилулу плативши цех својој опсесији да је за стварање тима који се може домоћи европске титуле довољно сакупити гомилу највећих фудбалских имена, рећи им да бесомучно трче и још се бесомучније додају на својој половини, потом набаце лопту Дидијеу Дрогби – и све ће бити решено.

Каква заблуда. Тим који нема ни једног јединог играча (осим поменутог Дрогбе), који може да начини неочекиван потез, употреби бар мало машту, изведе муњевиту акцију, збуни и изненади противника, начини нешто што би измамило аплауз гледалаца "на отвореној сцени" заслужио је да прође како је прошао.

Мурињо је успео да умртви и једног Робена, талентованог Џоа Кола, није нашао праву улогу за Шевченка, али је зато сва права дао гомили фајтера и разбијача које предводе Есијен, Ешли Кол, Микел... и изванредни Макелеле, који нажалост, никада није био креатор...

Португалац, после свега, има све услове да уђе у фудбалску историју као човек који је имао на располагању све што је пожелео, а урадио тако мало.

Други велики губитник у овој игри је сер Алек Фергусон. Његова "прича", међутим, нешто је другачија. Манчестер је имао ту несрећу да буде права екипа на правом месту у погрешно време.

 Наиме, и у првом мечу против Милана у тиму није било готово целе одбране. Изостали су Видић, Фердинанд, Невил, практично последња линија испред Ван дер Сара. Успели су некако да остваре предност од једног гола, али очигледно да то није било довољно за коначан тријумф.

Реванш у Милану, пред препуним Сан Сиром, представљао је праву голготу за Британце.

Ни временски услови им нису ишли наруку, јака киша очигледно је одговарала домаћину, гости су деловали као да су на леду, нису успевали да онемогуће бриљантне Миланезе да наметну своју игру.

Често су изгледали изгубљено у том кијамету, па су феноменални Кака, Зедорф, Пирло, Гатузо, Амброзини и другови радили шта су хтели.

На таквом терену, знао је тренер Закерони, потребно је много трчати и кретати се, мењати места, али не јурцати.

Манчестер то није схватио, у већем делу сусрета деловао је као другоразредна екипа која, у журби, није успевала да састави ни једну иоле и озбиљнију акцију...

Искусни фудбалери Милана у тим околностима имали су потпуно отворену сцену, увек су примали лопту без притиска фудбалера Манчестера, лако организовали акције и долазили у гол шансу.

На другој страни Манчестер се супротставио упорним индивидуалним покушајима нервозног Роналда, бледим Сколсом, неприметним Рунијем и Гигсом, несигурним Видићем, окруженим обезглављеним Кериком, Хајнцеом, Флечером, О’Шејем и Брауном.

На крају епилог је познат: у финале одлазе, сасвим заслужено, Милан и Ливерпул, а пораженима остаје да извуку поуке из ових мечева који ће, без сумње, ући у фудбалску историју.