Стечај без дна

Стечајни управници у Србији су, по свему приложеном, недодирљиви. У њихове послове нико нема увид, па ни стечајне судије, јер им верују на реч, зато што су их сами именовали, најчешће са интерне листе „најпоузданијих”.

После текстова о „стечајним бизнисменима”, редакцији „Политике” јавили су се повериоци многих фирми у стечају. Не знају шта се догађа са стечајном масом, траже разрешење управника и узалуд пишу дописе Привредном суду.

Сви редом оптужују стечајне управнике за самовољу, згртање новца и нерешавање проблема фирме у стечају. Говоре да у Србији постоји нова „стечајна мафија” док још није ни завршен поступак против старе.

Стечајне судије у Привредном суду у Београду не крију да очекују контролу истражних органа. Штавише, признају да су најчешће именовали „проверене” стечајне управнике, чак и да у суду постоји интерна листа управника које треба именовати у сложенијим стечајевима. Наши саговорници указују да постоје уиграни тимови судија и управника.

Имали смо прилику да разговарамо и с некима од прозваних стечајних управника. Они на питања одговарају контраоптужбама. Бране се да повериоци, који се жале на њих, не познају довољно прописе. У судској терминологији они су „неуке странке” и управо због тога имају још више права да говоре и изнесу проблем у јавност. Право на то даје им и њихова имовина, која је у рукама стечајног управника, а реч је о милионима динара.

Један пословни човек из Словеније, чија се фирма бави дистрибуцијом ђачких ранчева и школског прибора, уложио је више од милион евра у развој своје делатности на територији Србије. Његова фирма „Ливе” из Изоле је суоснивач предузећа „Ливе интернационал” из Београда, које је сада у стечају, иако никоме није било дужно.

– Стечајни управник не допушта да имам, као највећи поверилац, редован увид у поступак стечаја. Судија одбацује примедбе из формалних разлога. Моја потраживања су већа од 700.000 евра, а управник је испланирао 80.000 евра на име трошкова стечаја – каже Вук Луцијан, власник фирме „Ливе Изола”.

Београдска фирма „Пулс офис” одузела је сва средства заједничке фирме, па је чак и жиг, робну марку коју је израдио „Ливе”, регистровала на своје име, због чега су поднете кривичне пријаве, а предузеће је отишло у стечај.

– Инсистирање на формалностима је начин судије и управника да блокирају највећег повериоца, који од укупне стечајне масе потражује више од 95 одсто. Врата Привредног суда у Београду за њега су потпуно затворена, па нема ни најосновнију информацију о томе какво је стање стечајне масе. Као страни улагач остао је без ичега, а уложио је милион евра – каже адвокат повериоца Срђан Лазаревић.

Стечајни управник, према слову закона и по логици ствари, мора на сваки могући начин да штити и увећава стечајну масу. Међутим, то се не чини у овом случају, као ни у десетини других, где постоји искључиво трошење стечајне масе.

У спору, који би увећао стечајну масу фирми „Ливе интернационал”, до сада није одржано ниједно рочиште, иако је стечај проглашен у септембру прошле године.

– Стечајни управник одлагао је рочиште три пута, под изговором да није упознат с предметом. У тренутку отварања стечаја, предузеће је на свом рачуну имало 52.000 евра у динарима. Када је дошао у посед тог рачуна, управник је окренуо ћурак наопако, а ја сам постао непотребан – каже Вук Луцијан.

Он наводи и да је стечајни управник за „текуће трошкове”, које у кварталном извештају заводи под „остало”, потрошио скоро 3.000 евра. Адвокат тврди да је управников извештај пун грешака и недостатака.

– Стечајни судија, иако смо му доставили доказе, није реаговао на наш захтев за разрешење стечајног управника, а он је ангажовао и плаћао сараднике без претходне сагласности стечајног судије, на шта га закон и национални стандарди обавезују. Навео је и трошкове за адвоката иако је на рочишта долазио сам и одлагао их – каже адвокат Лазаревић.

И у овом случају управник није именован методом случајног одабира већ на основу „изузетности”, на основу слободног избора судије.