Stečaj bez dna

Stečajni upravnici u Srbiji su, po svemu priloženom, nedodirljivi. U njihove poslove niko nema uvid, pa ni stečajne sudije, jer im veruju na reč, zato što su ih sami imenovali, najčešće sa interne liste „najpouzdanijih”.

Posle tekstova o „stečajnim biznismenima”, redakciji „Politike” javili su se poverioci mnogih firmi u stečaju. Ne znaju šta se događa sa stečajnom masom, traže razrešenje upravnika i uzalud pišu dopise Privrednom sudu.

Svi redom optužuju stečajne upravnike za samovolju, zgrtanje novca i nerešavanje problema firme u stečaju. Govore da u Srbiji postoji nova „stečajna mafija” dok još nije ni završen postupak protiv stare.

Stečajne sudije u Privrednom sudu u Beogradu ne kriju da očekuju kontrolu istražnih organa. Štaviše, priznaju da su najčešće imenovali „proverene” stečajne upravnike, čak i da u sudu postoji interna lista upravnika koje treba imenovati u složenijim stečajevima. Naši sagovornici ukazuju da postoje uigrani timovi sudija i upravnika.

Imali smo priliku da razgovaramo i s nekima od prozvanih stečajnih upravnika. Oni na pitanja odgovaraju kontraoptužbama. Brane se da poverioci, koji se žale na njih, ne poznaju dovoljno propise. U sudskoj terminologiji oni su „neuke stranke” i upravo zbog toga imaju još više prava da govore i iznesu problem u javnost. Pravo na to daje im i njihova imovina, koja je u rukama stečajnog upravnika, a reč je o milionima dinara.

Jedan poslovni čovek iz Slovenije, čija se firma bavi distribucijom đačkih rančeva i školskog pribora, uložio je više od milion evra u razvoj svoje delatnosti na teritoriji Srbije. Njegova firma „Live” iz Izole je suosnivač preduzeća „Live internacional” iz Beograda, koje je sada u stečaju, iako nikome nije bilo dužno.

– Stečajni upravnik ne dopušta da imam, kao najveći poverilac, redovan uvid u postupak stečaja. Sudija odbacuje primedbe iz formalnih razloga. Moja potraživanja su veća od 700.000 evra, a upravnik je isplanirao 80.000 evra na ime troškova stečaja – kaže Vuk Lucijan, vlasnik firme „Live Izola”.

Beogradska firma „Puls ofis” oduzela je sva sredstva zajedničke firme, pa je čak i žig, robnu marku koju je izradio „Live”, registrovala na svoje ime, zbog čega su podnete krivične prijave, a preduzeće je otišlo u stečaj.

– Insistiranje na formalnostima je način sudije i upravnika da blokiraju najvećeg poverioca, koji od ukupne stečajne mase potražuje više od 95 odsto. Vrata Privrednog suda u Beogradu za njega su potpuno zatvorena, pa nema ni najosnovniju informaciju o tome kakvo je stanje stečajne mase. Kao strani ulagač ostao je bez ičega, a uložio je milion evra – kaže advokat poverioca Srđan Lazarević.

Stečajni upravnik, prema slovu zakona i po logici stvari, mora na svaki mogući način da štiti i uvećava stečajnu masu. Međutim, to se ne čini u ovom slučaju, kao ni u desetini drugih, gde postoji isključivo trošenje stečajne mase.

U sporu, koji bi uvećao stečajnu masu firmi „Live internacional”, do sada nije održano nijedno ročište, iako je stečaj proglašen u septembru prošle godine.

– Stečajni upravnik odlagao je ročište tri puta, pod izgovorom da nije upoznat s predmetom. U trenutku otvaranja stečaja, preduzeće je na svom računu imalo 52.000 evra u dinarima. Kada je došao u posed tog računa, upravnik je okrenuo ćurak naopako, a ja sam postao nepotreban – kaže Vuk Lucijan.

On navodi i da je stečajni upravnik za „tekuće troškove”, koje u kvartalnom izveštaju zavodi pod „ostalo”, potrošio skoro 3.000 evra. Advokat tvrdi da je upravnikov izveštaj pun grešaka i nedostataka.

– Stečajni sudija, iako smo mu dostavili dokaze, nije reagovao na naš zahtev za razrešenje stečajnog upravnika, a on je angažovao i plaćao saradnike bez prethodne saglasnosti stečajnog sudije, na šta ga zakon i nacionalni standardi obavezuju. Naveo je i troškove za advokata iako je na ročišta dolazio sam i odlagao ih – kaže advokat Lazarević.

I u ovom slučaju upravnik nije imenovan metodom slučajnog odabira već na osnovu „izuzetnosti”, na osnovu slobodnog izbora sudije.